Marija Eril, poznati ruski psiholog, vrlo otvoreno govori o svim temama, naoričto o problemi savremenog društva. Na univerzitetu je studirala procese organizacione psihologije, istovremeno radeći kao konsultant za procenu kadrova i poslovni trener. Ovo iskustvo je označilo početak karijere u upravljanju kadrovima. Međutim, njeno interesovanje za psihoterapiju dovelo je Mariju u školu integrativne psihoterapije „Indigo Formations“ (Pariz). Dok nastavlja svoju privatnu praksu kao psihoterapeut, Eril sve više predaje, drži javna predavanja i vodi obuke. Učesnici su postigli dobre rezultate: ljudi na ivici razvoda su spasili svoje porodice, samci su stekli samopouzdanje i stvorili srećne parove.
Osvrnula se na temu o joj malo ko govori - da li zaiste postoje glupe ljudi i kako ih prepoznati i kako utiču na naš život?
"Ja sam humanistički nastrojena osoba, tako da sam sigurna da je glupost privremeno stanje uma, nešto poput infantilne nezrelosti. Međutim, teško da ću pogrešiti ako pretpostavim da zbog ove osobine mnogi ljudi ne žive tako srećno kako bi želeli. A njihovi voljeni - još više", kaže poznata psihološkinja.
Prenosimo vam u celosti njenu analizu:
Hajde da shvatimo kako se tačno glupost manifestuje i kako može sprečiti ne samo one koji se bave takvom osobom da uživaju u životu, već i samu osobu.
1. Pričanje samo o sebi
Svaka komunikacija podrazumeva dijalog, a zrela osoba obično razume da je to način razmene informacija. Razmena, a ne nametanje. Naravno, dešava se da neko treba da se oglasi kada se nešto desilo - to se dešava svima.
Ali ako govorimo o patološkom solou, kada sagovornik nema priliku da ubaci čak ni reč, a kamoli da bilo šta kaže, imamo posla sa "buda*om"
I nemojte pričati o narcisoidnoj ličnosti. Sve što je važno u ovom slučaju jeste da osoba nije shvatila da je slušanje važan resurs u procesu sticanja životnog iskustva. Pored toga, ova osobina je veoma vredna u prijateljskoj komunikaciji. A ako sam ja jedini koji sluša, zašto onda ne bi neko zanimljiviji? Sada ima mnogo razumnih predavača.
2. „Sve, svuda i odjednom“
Da odmah razjasnim da postoje slučajevi posebne, glasne harizme – ali u takvim slučajevima se ne postavljaju pitanja poput „Možda je on samo blesav?“. Ne govorim o njima, već o onim glupim ljudima koji često zamenjuju intenzitet nedostatkom dubine i smisla.
Zamislite: restoran, prigušena svetla, ljudi ćaskaju, neko radi na laptopu, neko ima tihi romantični sastanak. Tu i tamo zvuk se blago pojačava: ljudi se smeju, pozdravljaju one koji su stigli…
I odjednom, usred ove ugodne buke, čuje se dosadni glas dame koja sagovorniku priča detalje svog ličnog života.
I niko od prisutnih ne može da ostane po strani. Ne želimo da slušamo, pogotovo što nije zanimljivo, nije pametno, ravno... Ali tako naš mozak funkcioniše: primorani smo da obraćamo pažnju na oštre zvukove, jer život može zavisiti od toga. A sada je ceo restoran upoznat sa detaljima razvoda.
Dama naručuje još vina, njen glas postaje još glasniji. Čak su i oni koji sede na uličnoj terasi čuli za njenu glupost...
Pravila bontona nehotice padaju na pamet. Ona, kao i uputstvo za upotrebu čajnika, u mnogo čemu su odbrana od budala. Demonstracije budale u sebi.
3. Ignorisanje potreba drugih
Da li je zainteresovan? Da li je umoran? Možda treba da se odmakne, ali ne može da pronađe pravu pauzu? U jednom dahu, takva osoba ispunjava ceo prostor. Posebno je teško delikatnim ljudima koji se plaše da će uvrediti, da će biti neprimereni.
Nedostatak potrebe za povratnim informacijama ukazuje na infantilno samopouzdanje u sopstvenu ispravnost.
Takvi sagovornici su kao dete koje još nije steklo empatiju i koje ne može da shvati da je njegova majka umorna od vučenja na sankama osamnaest kilometara. Dakle, oni, s jedne strane, kao da jasno stavljaju do znanja: „Ako ti se nešto ne sviđa, samo reci.“ A s druge strane – da, probaj, reci. Plaćanje računa za tvoje žalbe – hvala, ne danas.
4. Strah od svega ili njegovo potpuno odsustvo
Neću tamo - to je to. Ne želim da idem ovde - to je to. Međutim, stalna potraga za zonom bezbednosti i udobnosti ometa evoluciju. Svaki živi um ove evolucije žudi i pronalazi načine da ili samostalno pregovara sa sopstvenim strahovima ili da zatraži pomoć. Glupo je dozvoliti strahovima da vode život.
Postoji i druga strana medalje - kada čovek juriša u bitku bez odmeravanja rizika i upoređivanja sa svojim snagama. Koliko je gluposti učinjeno u tom duhu!
Ali ipak mi je ova druga vrsta „bezglavih jahača“ bliža od onih koji čekaju i plaše se svega.
Izvršavanjem neke radnje, čovek stiče iskustvo, čak i negativno, neku mudrost. Ali kakvo iskustvo i mudrost ima čovek koji ostaje unutar četiri zida i, iz dosade, eksperimentiše samo sa pronalaženjem najboljeg TV kanala?
5. Potpuno poverenje u svoje stavove
Po mom mišljenju, ovo je vrhunac gluposti. Pogledajte bilo koju oblast nauke, kako su se ideje menjale tokom vremena. Nešto se smatralo istinitim, nespornim, a onda je jedno otkriće preokrenulo ceo sistem znanja naglavačke i prethodna verovanja su se u jednom danu pretvorila u guste zablude.
Osim toga, kruto razmišljanje , kada osoba ne može biti fleksibilna i uzeti u obzir nova znanja, direktan je put do Alchajmerove bolesti. To kažu savremena istraživanja. Ali ko zna, možda će promeniti mišljenje...
6. Crno-belo razmišljanje
Kategorički stavovi , posebno pomnoženi sa tvrdoglavošću, još su jedan znak gluposti. Promašili ste skretanje - imate topografski kretenizam. I to je to, ostaćete takvi do kraja života.
Neprepoznavanje polutonova, kontekstualnih i situacionih karakteristika definitivno nije tipično za pametne ljude.
Ovaj tekst je primer takve podele. Deljenje ljudi na budale i pametne ljude je veoma glupo. Na kraju krajeva, svaka osoba ima svoju priču i svoje iskustvo, što je dovelo do toga da u ovoj fazi života osoba priča samo o sebi, ne proverava sa sagovornikom ili je zarobljena strahovima.
Šta je zaključak?
Svako od nas ponekad može da se ponaša glupo, zato je najbolje što možemo da uradimo da usmerimo pažnju na svoj unutrašnji život i da što više dobre volje pružimo svetu oko sebe.