Karađorđa je ubio kum, odsekao mu glavu pa skinuo kožu sa nje: "Oprosti mi, kume" govorio je pored upaljenog kandila

Svima je bilo jasno da je Crni Đorđe ubijen po naređenju kneza Miloša Obrenovića. Často kasnije je Miloš za Karađorđa znao da kaže "ubila ga suza naroda", aludirajući na činjenicu da je Karađorđe u kritičnom momentu Ustanka 1813. napustio zemlju.

Kada je ubijen, Karađorđe nije bio naš mlad, imao je 55 godina i u narodu je bio poznat po prekoj naravi.

Rođen kao Đorđe, prezime je dobio po imenu svog oca Petronija Petra.

Kao dete se isticao nesvakidašnjom hrabrošću. Bio je preke naravi i štedljiv. Nije bio u prilici da se školuje, tako da je ostao nepismen. Kao dečak je radio teške poslove i nadničio kod imućnijih Srba i Turaka.

Kada su zaratili Turci i Austrijanci, Karađorđe se pred kraj tog rata, 1787. godine, angažovao na strani Austrije. Po završetku rata dobio je unapređenje i medalju za hrabrost i odmetnuo se u hajduke kao vođa hajdučke družine.

Kao odgovor na tursku seču knezova Srbi su 1804. su podigli ustanak, a predvodio ih je Đorđe Petrović Karađorđe, koji je u to vreme bio poznat kao ugledni domaćin i trgovac.

Važio je za proslavljenog borca protiv Turaka Osmanlija, koji su mu, pošto je ubio nekoliko njih, nadenuli ime Crni (kara) Đorđe.

Za vođu ustanka protiv turske vlasti izabran je sredinom februara 1804. godine na narodnom zboru u Orašcu, kada su ga za podržali i Stanoje Glavaš i njegovi hajduci. Samim činom polaganja zakletve Đorđe Petrović postao je vožd Karađorđe.

Važio je za čoveka preke naravi spremnog da bez kompromisa dođe do svog cilja, što je okolini ulivalo strah.

Predak loze Karađorđević

Vožd Karađorđe bio je oženjen Jelenom Jovanović iz Masloševa, sa kojom je imao dva sina, Aleksu i Aleksandra. Osnivač je dinastije Karađorđević, a njegov direktni potomak je princ Aleksandar Karađorđević.

Ubrzo po proglašenju ustanka u Orašcu, na inicijativu Karađorđa i pod njegovim rukovodstvom, sazvana je i prva skupština starešina u Ostružnici, na kojoj su udareni temelji zajedničkoj akciji ustanika.

Sačuvana dokumenta iz toga vremena svedoče da se Karađorđe od početka maja potpisuje kao "vožd", "pervi predvoditelj", "vrhovni vojvoda", "komandant od Srbije", a buduće velike vojvode još uvek su bile buljubaše.

Karađorđe je zahtevao da dahije napuste Beograd i nije pristajao ni na kakve pregovore sa njima. Bosanski vezir Bećir-paša, koji je bio došao kao sultanov izaslanik da polovičnim rešenjima zavede red u Pašaluku, naišao je na čvrst i odlučan otpor Karađorđa. Bio je odlučan da se borba nastavi i pored toga što je bilo manjih kolebanja kod pojedinih starešina.

U Pećanima, u proleće 1805, na tzv. Pećanskoj skupštini, Srbija je trebalo da preda Porti sve zahteve. Na insistiranje Karađorđa glavni zahtev je bio da se ukinu feudalni spahijski odnosi i da se uvede unutrašnja autonomna uprava u Beogradskom pašaluku. Pošto Turci nisu pristali na ovakve uslove, nastavljena je oružana borba. Oslobođene su još tri nahije, postignuta je pobeda na Ivankovcu 1805. a početkom naredne godine ustanak izlazi iz okvira Beogradskog pašaluka.

Sredinom 1806. godine razbijena je turska ofanziva, zabeležena je velika pobeda na Mišaru i Deligradu i borba za oslobođenje Beograda 1807. godine.

Karađorđe je devet godina upravljao Srbijom, ali je ustanak propao 1813. godine, kada je pobegao u Austriju, a sledeće godine se prebacio u Rusiju.

Karađorđe se 1816. godine pridružio grčkom pokretu za oslobođenje, da bi nastavio borbu za proterivanje Turaka i iz Srbije.

Sledeće godine je tajno došao u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je ubrzo ubijen.

Izdao ga kum

Knez Miloš Obrenović, zajedno sa još jednim Karađorđevim kumom Vujicom Vulićevićem, pripremio je ubistvo.

Miloš nije želeo nove borbe, a Karađorđev povratak u Srbiju, pošto se nakon ustanka sklonio u Austriju i Rusiju, nosio je opasnost od izbijanja novih sukoba, ali i preuzimanja vlasti.

Kada je Karađorđe 25. jula 1817. zaspao u kolibi u selu Radovanju kod Velike Plane, Vujičin čovek Nikola Novaković, čijeg je brata Karađorđe ubio tokom ustanka, udario ga je tupim delom sekire u glavu, kažu istoričari.

Novaković je mrtvom voždu sekirom odsekao glavu, skinuo mu odelo na kojem je bio i orden koji je Karađorđe dobio od ruskog cara i sve to, s bisagama u kojima je bilo 4.000 dukata, predao Vujici Vulićeviću koji je to odneo Pavlu Lisoviću, odanom Miloševom čoveku koji je čekao u Palanci.

Nakon ubistva, Vujica Vulićević je sagradio crkvu brvnaru, nazvanu u narodu pokajnica. Nikola Novaković je ubrzo izgubio razum i u jednoj nesreći ga je samleo vodenički točak.

Već sutradan, Karađorđeva glava stigla je u Beograd u jednoj zobnici, a njegovo obezglavljeno telo sahranjeno je na udaljenost od oko 100 koraka od mesta gde je ubijen.

Prema istraživanjima Milivoja Gavrilovića, koji je živeo između dva svetska rata i koji je uspeo da gotovo do detalja rekonstruše Karađorđevo ubistvo, Miloš se silno obradovao pošiljci iz Radovanjskog luga.

U njegovom konaku koji se nalazio preko puta Saborne crkve, na belom tanjiru je stajala oprana glava njegovog kuma, vožda Karađorđa. Tanjir s Karađorđevom glavom je stajao na visokom tronošcu, ispred njega bilo je upaljeno kandilo, a Miloš je noć proveo u molitvama na kolenima stalno ponavljajući:

“Oprosti, kume Đorđe! Oprosti, gospodaru!”

Sutradan, Miloš je Karađorđevu glavu poslao beogradskom veziru, čemu su se beogradski Turci silno obradovali. Nakon što su Turci prepoznali glavu Karađorđa, vratili su je Milošu koji je istog dana našao jednog kasapina koji je, po Miloševom naređenju, u podrumu kuhinje konaka odrao voždovu glavu i pri tom je stalno ridao i drhtao, piše Telegraf.

O prekoj naravi Karađorđa, najbolje svedoči ova priča:

Potonji srpski vožd ubio je svog oca, jer je porodicu, koja je od Turaka pobegla u Srem, nagovarao da se vrati i služi Turcima. Kasnije je od pravoslavnih sveštenika tražio oproštaj za oceubistvo i dobio ga.

Njegova preka narav došla je opet do izražaja u porodici 1806. godine. Karađorđev brat Marinko bio je sklon ispadima, optuživan je za tuče, krađe, nasilno ponašanje. Ali kap koja je prelila čašu, prema istoričarima, bio je događaj u kojem je Marinko obeščastio jednu devojku. Karađorđe je tada presudio i svom bratu Marinku, koga je obesio.