Laza Kostić na samrti otkrio je sve intimne tajne iz odnosa sa Lenkom Dunđerski: Lekar uništio zapise i spasao ga linča
Zapisi Laze Kostića otkrili pravu istinu o njegovom odnosu sa Lenkom Dunđerski
Izvor: Ivana Bogićević
Pesnik, dramski pisac, prevodilac, erudita - sve to je bio Laza Kostić, ali opet ne dovoljno dobar za Lenku Dunđerski, ćerku čuvenog imućnog Srbina Lazra Dunđerskog. Među njima se spontano rodila vanvremenska ljubav, a razlika od 29 godina bila je glavna jabuka razdora. I ne samo to, Laza je okaraktersina kao čovek koji je svu imovinu propio, te da ga je izdržavao upravo Lenik otac. Imao je ulogu zabavljača na njegovom dvoru u Vojvodini, ali duboko u srcu žudeo je sa prelepom plavušom, smatrajući da je nije dostojan. Kada je iznenada umrla u 26. godini, noćima je sanjao, a onda bi ustao i sve zapisivao. Među tim redovima se zaosta vidi kakva je to ljubav bila - ogromna, a nesrećna.
O njihovoj ljubavi su pričali mnogi, snimale su se serije i filmovi, a prava istina je isplivala na videlo kada je pronađen tajni dnevnik Lenke Dunđesrki, objaljen 120 godina nakon njegove smrti.
Jelena Lenka Dunđerski bila je ćerka Lazara Dunđerskog, imućnog Srbina u Vojvodini, velikog proizvođača i trgovca žitom i Lazarevog kuma i dobrotvora. Bila je mezimica i ponos svoje bogate i ugledne porodice, a krasila ju je izuzetna lepota, plave oči, vitak stas i izuzetna pamet – govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, putovala…
Dvadesetdevet godina starijeg i već proslavljenog pesnika Lazu Kostića Lenka je prvi put srela u Čelarevu, 1891. Kada su se upoznali njoj je bila 21, a njemu 50 godina.
Iza pesnika su burne godine političke, diplomatske, pravne i novinarske karijere – upravo se vratio sa Cetinja, gde je bio savetnik na dvoru Petrovića. Priznat je kao dramski pisac, pesnik, poliglota i autor tada retkih estetičkih studija i prvi prevodilac Šekspira na srpski jezik.
O tome sudbonosnom susretu Lenka je u svom dnevniku zapisala:
" Danas sam ga videla prvi put. Ima gibaк, ponosit hod, prinčevsko držanje. Razbarušene je kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju оkruglih i ispupčenih, u kojima sе ogleda velika umnost i duševna dubina…" "Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a meni je udelio komplimente na pet jezika. Čini mi se da je svoje oči upirao najviše u mom pravcu. Kasnije mi je rekao da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemljasko plavilo mojih očiju. Da, baš se tako izrazio i još, da će ovo letnje popodne uneti tranji nemir u njegovo srce…" - Leta gospodnjeg 1891. godine, piše Istorijski zabavnik.
U galeriji ispod pogledajte kako izgleda dvorac u kojem su se upoznali Lenka i Laza:
Naredne četiri godine Laza i Lenka često su provodili vreme zajedno. Pesnik je po dolasku iz Cetinja često odsedao u porodičnom dvorcu Dunđerskom i Hotelu “Kraljica Jelisaveta“.
"Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno" - Na Ognjenu Mariju 1891. godine.
"Zar ima godinu dana kako smo se sreli? Celo veče sam provela u društvu g. Laze, zabavljao me je, plesao sa mnom." - O Duhovima 1892. godine.
Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika. Između njih se rodila ljubav, ali je Kostić, smatrajući se nedoličnim i prestarim za Lenku, odlučio da se povuče.
"Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega? Da li sam ja volela iluziju? Ali to ne može biti. Ja volim pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene… Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega. Njemu treba pomoći. Moramo da se sastanemo." "Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače. Vodili smo ozbilje i mučne razgovore." – Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju. – Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas? – Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je. – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi i sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite, g. Lazo? - Oko Božića 1893. godine.
Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge.
"G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne sme da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas”. Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on", pisala je Lenka i dnevniku.
Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon gunđali da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatsi stav.
Dane je provodio u manastiru Krušedol u samovanju, odlučivši da se udalji od Lenke, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora.
"Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?" - O Maloj Gospojini 1895. godine.
Dva meseca kasnije, dok je Laza bio na medenom mesecu sa svojom novopečenom suprugom, Lenka je iznenada umrla 8. novembra 1895. godine u Beču, na svoj 26. rođendan.
"Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…" - 7. novembar po starom kalendaru 1895. godine (poslednji zapis u Lenkinom dnevniku).
Uprkos zvaničnoj verziji njene porodice koja kazuje da je Lenka umrla od "tifusne groznice" njen dnevnik (čija autentičnost nikada nije potvrđena) krije tajnu i daje nagoveštaje da se devojka otrovala zbor neostvarene ljubavi. Možda bi najtačnije bilo reći da je od tuge “svisnula” kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi.
Vest o smrti nesuđene drage Laza Kostić je primio u Veneciji. Nakon toga otišao je u crkvu Gospe od Spasa – Santa Maria della Salute, da se moli i traži oproštaj. Verovatno su se još tada, u njegovoj izmučenoj duši javili prvi stihovi pesme koju će uobličiti punih 14 godina nakon Lenkine smrti i nepunu godinu pre nego što će joj se i sam pridružiti.
Onaj prolazniji, zemaljski, večni dom Lenke nalazi se na groblju u današnjem Srbobranu. Tu je Lenkin otac, Lazar, podigao Kapelu Svetog Georgija, u spomen na svog oca Gedeona, ali je sticajem nesrećnih okolnosti, tu još za svog života sahranio i svoju mezimicu i najmlađu ćerku Lenku.
Santa Maria della Salute
Poemu Santa Maria della Salute, Kostić je objavio 1909, u svojoj poslednjoj knjizi pesama, godinu dana pre smrti u Beču, u istom gradu u kojem je Lenka posljednji put ugledala svetlo dana.
Pesnikov lekar Radivoj Simonović, dvadeset godina kasnije, u svom članku "Uspomene na dr Lazu Kostića", otkrio je da su pesnikovi snovi bili podsticaj za nastanak Santa Maria della Salute. Dotad niko nije znao za Kostićev Dnevnik snova.
“Šta god je u toj pesmi rečeno”, smatra Simonović, “to mu se sve priviđalo u snu noću. Kad se probudio, zabeležio je to na francuskom, većinom na papirićima (…) Opisuje šta je u snu vidio i govorio sa priviđenjem, pa je onda na kraju napisao – na to se probudim…”, istakao je.
Danas se zna za 32 Lazina sna i da su sva iz druge sveske Dnevnika, koju započinje 1903.
Simonović je pred smrt izjavio da je hteo zaštititi pesnika, te je brojne Lazine zapise snova spalio.
“Ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi kogod još i o tome raspravu pisao”. Ipak, preostali dio rukopisa predao je Milanu Kašaninu i Mladenu Leskovcu. Kašanin je preveo sa francuskog 30 snova i objavio ih 1955, a Leskovac još dva pet godina kasnije.
Razlog uništenja rukopisa navodi se erotski sadržaj rukopisa, što oslikava jedan od zapisa:
"Sjajna od mladosti i lepote, više plava no što si bila, gotovo prozračna, gledala si me onim pogledom punim želјe, obećanja i predanosti, onim pogledom koji hrabri, zove, skoro izaziva, pogledom kojim si me gledala na ovom svetu svega jednom, u trenutku koji se pamti celu večnost, kad si me gledala misleći da Te ne vidim. O, taj nesamrtni pogled! Taj nepresušni izvor želјa, koje je sudba osudila da ostanu nezasićene na ovom svetu! Razumeš li sada zašto sam se oženio? Htedoh dodati: Od prevelike ljubavi, da me se oslobodiš, da bi mogla izabrati mladog čoveka, sposobnijeg da ti pruži ovozemaljske radosti", zapisao je Laza Kostić.
Svoje snove Laza Kostić zapisuje tek kada ga Lenka u njima poseti. Interesantna je činjenica da se većina snova desila za vreme hrišćanskih praznika, kada se živi povezuju sa nebeskim.
Lazin dnevnik bi se mogao sažeti u jednu rečenicu kojom je opisao ovaj neobični odnos: „Ona uđe u moju pamet, moju dušu, za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom".