Natašu je otmičar 8 godina držao u podrumu: Kad je umro, uradila bizarnu stvar zbog mentalnog poremećaja koji je razvila

Prošlo je više 50 godina od dramatičnog događaja koji je svetu dao naziv "Stokholmski sindrom" - psihijatrijsko stanje koje je danas nadaleko poznato u kome zarobljenici razvijaju emocionalnu vezu sa svojim zarobljenicima.

Jan-Erik Olson, osuđenik, uzeo je četvoricu bankarskih službenika za taoce u trezoru banke u centru Stokholma 23. avgusta 1973. godine, što je izazvalo šestodnevnu krizu i rađanje sada zloglasne psihoze.

"Mislili smo da će to biti prilično redovna situacija uzimanja talaca kao što se dešavalo u to vreme sa avionima, da će trajati jedan dan i noć, nikada nismo mislili da će trajati tako dugo! Morali smo da iščekujemo, bilo je uzbudljivo, to je sigurno!", rekao je Bertil Ericson, 73, bivši fotograf najveće švedske novinske agencije TT.

On je izvještavao o situaciji sa taocima dok se odvijala u centru švedske prestonice, dok su policija i novinari vrveli oko trga ispred Kreditbanken, sada prodavnice odeće.

Termin je prvi skovao psihijatar Nils Bejerot koji je bio deo pregovaračkog tima 1973. godine.

Njegov posao je bio da analizira ponašanje razbojnika i talaca. Pola veka kasnije, savremeni psihijatri i stručnjaci su od tada diskreditovali ovo stanje kao zabludu.

Šta se, dakle, dešavalo u banci na stokholmskom trgu Normalmstorg što je dovelo do toga da se zatočenicima jave pozitivna osećanja prema njihovim tamničarima, uprkos tome što su se plašili za živote?

"To je neka vrsta konteksta koji nastane kad se sve vaše vrednosti, moral koji posedujete, na neki način promene", objasnila je Kristin Enmark u intervjuu iz 2009. godine za Radio Švedsku.

Enmark je bila ta, prema novinskim izveštajima, koja je razvila najprisniji odnos sa Olsonom.

Kasnije je čak bilo netačnih napisa da su se njih dvoje verili.

U jednom telefonskom razgovoru iz trezora banke sa premijerom zemlje Ulofom Palmeom, Enmark je preklinjala da joj se dozvoli da napusti banku zajedno sa otmičarima.

Jedan od Olsonovih zahteva bio je automobil za bekstvo u kojem je planirao da pobegne sa taocima.

Iz vlasti su odbili da mu udovolje.

Rekavši Palmeu da je "veoma razočarana u njega", Enmark je poručila:

"Mislim da sedite tamo i kockate se sa našim životima. Potpuno verujem Klarku i pljačkašu. Nisam očajna. Ništa nam nisu učinili. Naprotiv, bili su veoma ljubazni prema nama."

"Ali, znate, Ulofe, ono čega se najviše plašim je da će nas policija napasti i da će to dovesti do naših smrti."

Američki novinar Danijel Leng intervjuisao je sve učesnike drame godinu dana kasnije za Njujorker.

On je najdetaljnije dočarao sliku interakcije otmičara i otetih.

Taoci su govorili o tome kako se Olson dobro odnosio prema njima i u to vreme je izgledalo kao da veruju da duguju živote dvojici kriminalaca, napisao je on.

Jednom prilikom je klaustrofobičnoj Elizabet Oldgren bilo dozvoljeno da napusti trezor koji je postao njihov zatvor, ali samo sa konopcem vezanim oko vrata.

Ona je u to vreme rekla kako misli da je bilo "veoma velikodušno" od Olsona što joj je dopustio da se kreće po prostorijama banke.

Safstrom je ispričao da je čak osećao zahvalnost kad mu je Olson rekao da planira da puca u njega - da bi pokazao policiji da je ozbiljan u svojim namerama - ali je dodao da će voditi računa da ga ne ubije i da će mu dozvoliti da se prvo napije.

"Kad se dobro ophodio prema nama, razmišljali smo o njemu kao o nekoj vrsti boga", dodao je on.

Stokholmski sindrom se najčešće koristi da bi se objasnila ambivalentna osećanja zatočenih, ali se menjaju čak i osećanja otmičara.

Slučaj Nataše Kampuš

Izraz Stokholmski sindrom je upotrebljen u medijskim izveštajima o slučaju Nataše Kampuš.

Kampuš, koju je kao desetogodišnjakinju oteo Volfgang Priklopil i držao u podrumu osam godina, navodno je zaplakala kad je čula da je njen otmičar umro i naknadno je zapalila sveću za njega dok je ležao u mrtvačnici.

Petar Božović o ulozi koju više ne bi snimio