Dve godine posle smrti muža, pronašla sam njegovo pismo: Pocepala sam ga na komadiće i nije me grizla savest

Ejmi Sju Nejtan pronašla je pismo svog bivšeg muža dve godine nakon njegove smrti. Skriveno na polici zatrpanoj knjigama, pismo je ostalo zaboravljeno, neotkriveno dok nije slučajno došlo u njene ruke. U svojoj ispovesti opisuje trenutak otkrivanja i emocije koje su usledile:

"Uzela sam kovertu. Bez imena, adrese, marke. Lako sam je otvorila. Pomislila sam – šta ako nije za mene? Ali bila je to moja kuća, moja polica, moja koverta. Zar ne? Mnoštvo scenarija prošlo mi je kroz glavu, ali nijedan od njih nije bio tačan."

Unutar koverte se nalazila kartica s ilustracijom slatke, neidentifikovane životinjice iz crtanog filma i reč „Izvini“ iznad nje. Čim je pogledala rukopis, odmah je prepoznala da je pismo napisao njen bivši muž, koji je nedavno preminuo. Prepoznala je rukopis koji je poznavala još od svoje devetnaeste godine.

Prva rečenica na kartici glasila je: "Oprosti mi."

Ejmi priča kako su je preplavili mešani osećaji dok je čitala dalje. Njen bivši muž, s kojim je bila u braku skoro dvadeset godina, preminuo je dve godine nakon razvoda. Njihov odnos nakon razvoda bio je specifičan – zadržali su "zdravu distancu" ali i "neobičnu bliskost" zbog dece. Pismo je, činilo se, napisano u vreme kada su još pokušavali da spasu svoj brak.

"Potrudiću se više" Dok je čitala ove reči, Ejmi je razmišljala: više od čega? Kada je to napisao? Da li je u tom trenutku verovao da može više da se potrudi? U njenim mislima, ovo pismo bilo je odjek onoga što je moglo biti, ali nikada nije postalo.

"Želim priliku da ti se iskupim" Bez datuma ili dodatnih informacija, Ejmi nije mogla da zna da li je to bila molba za prvu priliku ili poslednju. Njegovo izvinjenje se protezalo na dve stranice. To nije bilo priznanje grešaka, već molba – za oproštaj, za drugu šansu, za očuvanje porodice.

Porodica je opstala, ali ne na način na koji je neko od njih dvoje zamišljao. Njihova deca su odrasla i nastavila dalje, i Ejmi je bila sigurna da bi njen bivši muž bio srećan zbog toga. Međutim, nije mogla da se odupre pitanjima – zašto je sakrio pismo? Da li je čekao posebnu priliku da ga preda? Da li se predomislio?

Setila se jednog rođendana, kada joj je poklonio mirisnu sveću – poklon koji je, po prvi put, bio odabran s namerom da nju usreći, a ne zbog načina na koji bi on želeo da se oseća dok daje poklon. Možda je planirao da preda pismo godinu dana kasnije, ali to nikada nije učinio.

"Želela sam muža, ne izvinjenje" Ejmi je reflektovala o prošlosti i svim propuštenim prilikama. Pitala se kako bi reagovala da je pismo pronašla ranije – dok je on bio živ, dok su još razgovarali, čak i svađali se. Da li bi joj tada rekao da sve povlači?

Držeći pismo u rukama, osećala je težinu prošlosti i krhki mir sadašnjosti. Na kraju, odlučila je: "Rastrgala sam ga na sitne komade." Ali, to nije učinila s gorčinom ili besom. Bacila je ostatke pisma u kantu za smeće, a knjige vratila na policu. Oprostila je sebi što je to učinila.

Ipak, činjenica da je napisao pismo pomogla joj je da poveruje da nije potpuno pogrešila kada je, kao mlada, odlučila da se uda za njega. To je bio njegov najbolji poklon, zaključuje Ejmi u tekstu za portal Your Tango.

Pismo, zakopano između knjiga, postalo je simbol njihovog života – punog kompleksnosti, propuštenih prilika, ali i snage da se nastavi dalje.