"Prijateljice su me sažaljevale jer nemam decu: Evo zašto sam sada u boljoj poziciji nego one"

"Nemam dece i smatram da je to sreća, a sada ću vam objasniti zašto tako mislim", napisala je Andreja iz Zagreba.

Ona kaže da su od pet drugarica sa kojima je u kontaktu još od srednje škole, dve su poslale decu u Nemačku. "Treća ne razgovara sa sinom. Četvrti održava površan kontakt, ali ga ne viđa zbog zategnutih odnosa sa snajom. Peta ima ćerku koja se deceniju bori sa svojim unutrašnjim demonima. Ove žene razmišljaju o tome svaki dan i žive sa ovim teretom. Da li im zavidim? Ne."

Dok su njene prijateljice odgajale decu, Andreja je radila u predstavništvu jedne strane firme, putovala svetom i uživala u ljubavi. "Udala sam se, videla da brak nije za mene, razvela sam se. One nisu imale taj luksuz. Nisam bila nesrećna uz jednog muškarca, već sam svesno odabrala uživati u ljubavi i životu", navodi bez zadrške.

Takođe, tvrdi i da mnoge žene premalo traže u ljubavi. "Ostaju gladne jer se zadovoljavaju mrvicama pa se teše da je to ljubav. Za to vreme, njima iza leđa, njihovi muževi uzimaju sve što im treba i sve što žele. Takve su i moje prijateljice."

"Ja sam uvek znala šta želim; i u životu i u spavaćoj sobi. Danas, kada pogledam unazad, vidim da su moje prijateljice povređene i nesrećne, dok ja i dalje putujem, uživam u društvu i ljubavi. Živim život ispunjen radošću. Svaki dan je nova prilika za sreću. Imam 67 godina, a živim kao da imam 30. Tako se i osećam, a kažu mi da tako i izgledam. Znam da je to preterivanje. Ne brinite, nisam umislila da sam devojka", šaljivo dodaje.

Situirana sam i ne treba mi pomoć

Zahvaljujući činjenici da nema decu, Andreja kaže da je stekla imovinu i ušteđevinu koja joj omogućuje da si priušti sve što joj treba, ako ikada dođe do situacije u kojoj će trebati tuđu pomoć. Iako se nada da do toga neće doći.

"I sad vas ja pitam: zar nisam u boljoj poziciji od svojih prijateljica koje su me nekada sažaljevale jer nemam decu? Govorile su mi da se ne moram udati, ali da moram zatrudneti. Što su bile nesretnije, to su me više uveravale da želim život kakav one imaju, ali da mi se karte nisu posložile. Sećam se kad me je koleginica na 20. godišnjici mature pitala zašto nemam decu i rekla da ona ne bi mogla tako živeti ‘bez kučeta i mačeta.’ Ali danas, dok te žene nose teret svojih odluka, ja sam ispunjena i mirna." Mir joj je, piše, uvek bio jako važan.

Srećom, ima i srećnih roditeljskih priča

"Ne tvrdim da su sve priče takve. Ima divne dece. I sama sam bila dobro dete koje je brinulo o roditeljima. To su bila druga vremena. Iako, oni nikada nisu očekivali da im posvetim život niti su me vezali uz sebe. Ja sam htela biti tu za njih, bez prisile, bez osjećaja teške obveze", kaže ona uz opasku: "Učinila sam to iz čiste ljubavi."

To što nije imala potrebu baviti se decom svojih prijateljica ili rođaka, Andreja opravdava činjenicom da nije majčinski tip. "Nisam ih htela ni pričuvati. Rekla sam im da nemam ništa protiv dece, ali da to nije moj film. One su to shvatile. Za razliku od njih, sada nemam ni unuke i ne nedostaju mi. Nije me iscrpljivalo trčanje za decom niti sam osećala da me iko iskorištava."

"Uverena sam da ljudi kojima je za sreću nužno dete, pronađu način da postanu roditelji. Oni kojima to nije potrebno jednako su srećni, a možda čak i srećniji. Svaki dan započinjem mirno, uz kafu i omiljene portale, uređujem se, uredim svoj stan. Veče možda provedem s knjigom, a možda s prijateljem odem na večeru u Varaždin. Noću legnem srećna i zadovoljna, a ako poželim društvo, sigurno neću biti sama. Što mi fali u životu? Baš ništa", zaključuje Andreja.

(Moje vrijeme)

Ivan Todorović uživo iz Los Anđelesa za Kurir: Građani revoltirani, isplivale teorije oko nastanka požara