Rođena kao zdrava beba zbog bolesti oslepela i ogluvela pa dobila Nobelovu nagradu: A za sve je zaslužna jedna čistačica

Helen Adams Keler je bila američka autorka, zagovornica prava osoba sa invaliditetom, politička aktivistkinja i predavač. Rođena u Alabami, izgubila je vid i sluh nakon bolesti kada je imala samo 19 meseci.

Komunicirala je prvenstveno koristeći znakove do svoje sedme godine, kada je upoznala svoju prvu učiteljicu i doživotnu saputnicu En Salivan. Salivan ju je učila jeziku, uključujući čitanje i pisanje. Nakon obrazovanja u specijalizovanim i redovnim školama, Keler je pohađala Radklif koledž na Univerzitetu Harvard i postala prva gluvoslepa osoba u Sjedinjenim Državama koja je stekla diplomu iz umetnosti.

Keler je takođe bila plodan autor, napisala je 14 knjiga i stotine govora i eseja o temama u rasponu od životinja do Mahatme Gandija, vodila je kampanju za osobe sa invaliditetom i za pravo glasa žena, radna prava i svetski mir. Godine 1909. pridružila se Socijalističkoj partiji Amerike (SPA) i bila je jedan od osnivača Američke unije za građanske slobode (ACLU).

Njena autobiografija, "Priča o mom životu" (1903), gde je opisano njeno obrazovanje i život sa Salivenovom, adaptiran je kao komad Vilijama Gibsona, a kasnije adaptiran kao film pod istim naslovom, "Čudotvorac". Njeno rodno mesto je označeno i očuvano kao nacionalna istorijska znamenitost,a od 1954. godine radi kao kuća muzej i sponzoriše godišnji „Dan Helen Keler“.

Kada je Helen Keler dobila Nobelovu nagradu, pitali su je ko je imao najveći uticaj na njen život, a ona je rekla: "Eni Salivan". Međutim Eni joj je odgovorila: "Ne Helen. Žena koja je imala najveći uticaj na naše živote bila je čistačica na Institutu Tjuksberi."

A sve je počelo ovako:

U podrumu stare zgrade bolnice nalazio se maleni kavez okovan rešetkama, a u njemu se nalazila mlada devojka po imenu Eni Salivan.

Kada je dovedena ovde bila je nepopravljiva i niko nije mogao ništa da uradi sa njom. Ona bi grizla i vrištala i bacala hranu na ljude. Lekari i medicinske sestre nisu mogli ni da je pregledaju niti bilo šta drugo. Jedna mlada čistačica je nemo posmatrala kako bezuspešno pokušavaju da joj pomognu dok devojka pljuje i grebe po njima.

„I sam sam bila samo nekoliko godina mlađa od nje i pomislila sam: 'Sigurno bih mrzela da budem zatvorena u takvom kavezu.' Htela sam da joj pomognem, ali nisam imala pojma šta bih mogla da uradim, ako lekari i sestre nisu mogli da joj pomognu, šta bi neko poput mene mogao da uradi?

„Nisam znala šta drugo da radim, pa sam joj jednu noć posle posla ispekla kolače. Sledećeg dana sam ih donela. Pažljivo sam otišla do njenog kaveza i rekla: 'Ani, ispekla sam ove kolače samo za tebe. Ja ću ih staviti ovde na pod, a ti možeš doći po njih ako želiš.'

„Onda sam otišla odatle što sam brže mogla jer sam se plašila da bi ih mogla baciti na mene. Ali nije. Ona je zapravo uzela kolače i pojela ih. Nakon toga, bila je samo malo ljubaznija prema meni kad sam bila u blizini i ponekad sam joj pričala."

"Jedna od medicinskih sestara je to primetila i rekla je doktoru. Pitali su me da li bi im pomogla sa Eni. Rekla sam da mogu. Dakle, svaki put kada su hteli da vide Eni ili da je pregledaju, prvo sam ja ulazila u kavez i objašnjavala joj šta treba da radi, smirivala je i držala je za ruku. Tako su otkrili da je Eni skoro slepa."

Nakon što su sa njom radili oko godinu dana Perkinsov institut za slepe je otvorio svoja vrata. Oni su mogli da joj pomognu i ona je nastavila da uči i sama je postala učiteljica.

Kada se Eni vratila u Institut Tevksburi da poseti i vidi šta može da uradi da pomogne. Direktor prvo nije ništa rekao, a onda je pomislio na pismo koje je upravo dobio.

Jedan čovek mu je pisao o njegovoj ćerki. Bila je apsolutno neposlušna — skoro kao životinja. Bila je slepa i gluva, kao i 'poremećena'. Bio je na kraj pameti, ali nije hteo da je strpa u azil. Zato je pisao Institutu da pita da li znaju za nekoga ko bi došao u njegovu kuću i radio sa njegovom ćerkom.

I tako je Eni Salivan postala doživotna saputnica Helen Keler.

Bonus video: