Zbog ljubavi prema njoj je izgubio sve, ugled, posao, porodicu i dom: Do smrti se osećao kao njen dužnik i patio za ovim

„Živi što lepše, ali tako da te nije stid!“, govorio je slavni Meša, a ovu rečenicu mnogi su kasnije poistovetili sa njegovim životom.

Meša Selimović završio je Filozofski fakultet u Beogradu kao jedan od najboljih studenata, a bio je i politički veoma angažiran u Komunističkoj partiji Jugoslavije. Ali ono po čemu je Meša Selimović najviše ostao u sećanju svojih savremenika jeste njegov profesorski rad, pa su ga mlađe kolege doživljavale kao uzora.

– Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi – rekao je Selimović o svojoj supruzi.

Nakon Drugog svetskog rata Meša je došao da živi i radi u Beograd. Iako je bio oženjen čovek, prilikom susreta s Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje se toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Kasnije je izjavio da nije pogrešio, jer je osetio pravu ljubav. Da bi ostvario svoj san da bude s Darkom, morao je da napusti tadašnju suprugu Desanku i njihovu ćerku. Ali, od tog momenta morao je da trpi i osude okoline u najsurovijem obliku.

Darka i Meša nisu čekali da se završi brakorazvodna parnica kako bi počeli da žive zajedno, jer su svaki dan razdvojenog života smatrali izgubljenim. On je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg se morao pridržavati kao komunista. Osim osude zbog vanbračne zajednice, sporno je bilo i to što je Darka bila ćerka generala kraljeve vojske te udata za vojnika kraljeve vojske koji je vođen kao nestao.

Supruga Desanka, kao i većina ostavljenih žena, mrzela je Darku mržnjom koja nikada nije prestala, a Darka je stigmatizovana kao rasturačica brakova, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Zbog velike ljubomore Desa je upotrebila sve veze da bi Meša bio pozvan pred sud Partije, gde je morao da se pravda i objašnjava svoj postupak.

Isključen je iz Komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mestu. Za njega je život u Beogradu postao nemoguć, te je potražio posao u Sarajevu. Dobivši posao, s Darkom je krenuo put Sarajeva s malo novca i stvarima iz Darkinog stana. Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan, ali se nije bunila, jer joj je, kao i Meši, bilo dovoljno da su zajedno.

Partija, kojoj se iz ideala o ravnopravnosti i pravom vrednovanju čoveka davno pridružio, ponovo se ogrešila o Selimovića, pokušavši da mu istrgne i ljubav prema ženi.

Međutim, on se nije dao slomiti izdajom, ali ni siromaštvom u koje su porodično zapali, kada je Darka morala da prodaje sve što je donela iz roditeljske kuće da bi nabavili osnovne životne namirnice. Ipak ono što je Mešu najviše bolelo bilo je ignorisanje njegovih kolega.

Dvadeset godina je trajalo Mešino i Darkino teško preživljavanje uz uskogrudost i neprijateljstvo zajednice. Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razumnih objašnjenja.

Selimović, svestan da je dugogodišnje loše ophođenje prema njemu počivalo uglavnom na zavisti, nikad nije pokleknuo, jer je uz sebe imao svoju ljubav, svog “dobrog duha”.

– I ne samo da se nikada nisam pokajao, nego sam uvek zahvaljivao sudbini što me je darovala takvim čovekom kao što je Darka, moj dobri duh. Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni delić onog što sam uradio.

U njenom slabom telu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćavala; ona me je branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško, verovala u mene kada su drugi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju. Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac – opisivao je Meša svoju ogromnu ljubav prema supruzi.

Često je isticao da je njegova ljubav prema Darki ispred njegovog uspeha u književnosti, da bi mu tragično bilo da živi bez nje. Njihova ljubav davala im je oboma snagu i osećanje sreće ma u kakvim okolnostima živeli.

Nije samo Meša bio zahvalan sudbini što mu je podarila Darku, svojom ljubavlju je i Darka posvedočila isto, izjavivši: „Hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša“. Da je mogla, s njim bi i u smrt pošla. U noći kada je Meša preminuo, 11. jula 1982. godine, Darka je njegovom kolegi Bećkoviću rekla: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!”

Nakon Mešine smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.

Zahvaljujući njoj Meša Selimović je postao svevremenski pisac. Svi njegovi derviši i smrti, tvrđave, tuđe zemlje i tišine bili bi promašeni da nije bilo ljubavi zvane Darka. Jer, kako je kazao Meša: „Ko promaši ljubav, promašio je život“.

Stil / Blic Žena

Bonus video: