Sa Viktorom Igoom se drogirao u pariskom hotelu: Živeo raskalašnim životom, imao 40 ljubavnica, a bio u dugovima do guše

Aleksandar Dima je rođen 1802. godine u Viler Kotjeu. Otac mu se zvao Tomas Aleksandar Dima, a majka Mari-Lu Elizabet Labore. Imao je dve starije sestre Mari-Aleksandrin i Lu-Aleksandrin koja je preminula pre njegovog rođenja.

Pisac je rođen u francuskoj koloniji Sent Dominik (današnji Haiti). Bio je sin francuskog plemića i generala markiza Aleksandra Antoana i robinje afro-karipskog porekla Mari-Seset Dima. Otac ga je kao dečaka doveo u Francusku, gde se školovao u vojnoj školi i kasnije pridružio vojsci. Prezime Dima je uzeo od majke, nakon što je prekinuo kontakt s ocem.

Do 31. godine je stekao čin generala, te postao prvi vojnik afričkog porekla sa tim činom u istoriji francuske vojske. Aleksandar Dima je po završetku srednje škole, upisao pravni fakultet u Parizu, ali je njegov život krenuo u sasvim drugom smeru.

Dok je radio za vojvodu Luja Filipa (kasnije kralja Francuske), Dima je počeo da piše članke za časopise i pozorišne komade. Njegova prva predstava Anri III i njegova suđenja nastala je 1829. godine. Sa samo 27 godina, susreo se sa pozitivnim reakcijama publike i kritike. Zato je sledeće godine napisao predstavu Kristin koja je vrlo brzo postala popularna.

Godine 1830. učestvovao je u revoluciji zahvaljujući kojoj je svrgnut kralj Šarl X i na presto došao Dimin prijatelj, Luj Filip, vojvoda od Orleansa. Tokom prvih pet godina njegove vladavine, stanje u državi je bilo haotično. Vladali su neredi među nezadovoljnim republikancima i siromašnim radnicima.

Međutim, početkom industrijalizacije poboljšalo se stanje i u ekonomiji. Prestanak cenzure štampe pomogao je da Dima postane jedan od najznačajnijih i najtraženijih pisaca u Francuskoj. Posle nekoliko vrlo uspešnih pozorišnih komada, počeo je da piše romane.

Premda ga je privlačio pomalo ekstravagantan način života zbog koga je uvek trošio više nego što je zarađivao, pokazao se kao vešt biznismen. Zato je roman Kapetan Pol 1838. godine počeo da objavljuje u delovima. Osnovao je svoj studio u kome su pisci pisali na stotine priča, ali je svaku lično čitao, dorađivao i objavljivao. U periodu od 1839. do 1841. godine Dima je uz pomoć nekoliko prijatelja sastavio zbirku eseja Crimes Célèbres o najvećim zločinima u evropskoj istoriji.

Sarađivao je i sa Augstinom Grisejeom, majstorom mačevanja, na svom romanu koji je 1840. godine objavljen pod nazivom Majstor mačevanja. Ruski car Nikolaj je zabranio da se roman prodaje u Rusiji, te sve do njegove smrti nije dopuštao Dimi da poseti njegovu zemlju.

Popularnost njegovih romana se prenela i na druge evropske zemlje, te su prevođeni na engleski, španski, italijanski i mnoge druge jezike. Od toga je zarađivao velike sume novca, ali je često bio na ivici bankrota jer je pare trošio na raskošan život i brojne ljubavnice. Njegovi savremenici su zapisali da ih je bilo čak 40.

Na imanju Le Port Marli, nedaleko od Pariza 1846. godine je sagradio seosku kuću u kojoj je napravio svoj studio. Gosti su mu bili poznanici i prijatelji, ali i brojni stranci koji su iskorištavali njegovu velikodušnost. Dve godine kasnije, suočen sa velikim finansijskim poteškoćama, rasprodao je celokupnu imovinu.

Pisao je u širokom spektru žanrova, smatra se da je tokom života objavio više od 100 hiljada stranica različitih tekstova. Na putovanjima u Španiju, Italiju, Nemačku, Englesku i Alžir pisao je svoje utiske, te ih objavljivao u vidu putopisa.

Nakon što je kralj Luj Filip svrgnut sa prestola, a Napolen III izabran za prvog predsednika Francuske Republike, Dima je pao u "nemilost". Zbog toga, ali i velikih dugova koje je napravio u Parizu, 1851. godine je pobegao u Brisel. Odatle se 1859. godine preselio u Rusiju. Živeo je u Sant Petersburgu, Moskvi, Kazanu, Astrahanu i gruzijskom Tbilisiju. Svoje avanture sa putovanja pretočio je u vrlo popularne putopisne knjige.

Kada je 1861. godine Viktor Emanuel Drugi Italiju proglasio Kraljevinom, Dima se preselio na Apeninsko poluostrvo. Učestvovao je u pokretu za ujedinjenje Italije, osnovao i vodio časopis Independente, te se družio sa revolucionarom Đuzepeom Garibaldijem. Obojica su poštovali liberalna republikanska načela i divili se Slobodnom zidarstvu. Dima se u Pariz vratio 1864. godine, te je objavio putopisne knjige o Italiji.

Uprkos aristokratskom poreklu i velikom književnom uspehu, često se suočavao sa diskriminacijom zbog boje kože. Zato je 1843. godine napisao kratki roman pod nazivom Žorž, koji se bavio pitanjima rase i posledicama kolonijalizma. Čoveku koji ga je vređao zbog njegovog afričkog porekla, Dima je odgovorio: Otac mi je bio mulat, deda mi je bio crnac, a pradeda majmun. Vidite, gospodine, moja porodična loza započinje tamo gde vaša završava.

Aleksandar Dima je vodio vrlo buran život. Sa književnim uspehom dolazio je novac, a samim tim je i njegova naklonost prema raskošnom životu i brojnim ženama je rasla. 1. februara 1840. godine oženio je glumicu Idu Ferije, ali sa njom nije imao decu. Poznato je da je iz vanbračnih veza imao najmanje četvoro dece. Sa krojačicom Meri-Lu-Ketrin Labej je 1824. godine dobio sina Aleksandra.

Aleksandar Dima mlađi je takođe postao uspešan dramaturg i romanopisac, a poznat je i po nadimku Sin. Sa Belom Kreslamer Dima je 5. marta 1831. godine dobio ćerku Mari-Aleksandrin Dima, a sa Emeli Kordije ćerku Mikaelu. Dima je imao i sina Henrija Bauera, ali ime njegove majke nije poznato.

Među više od 40 ljubavnica bila je i poznata američka glumica Ida Menken. Upoznali su se u Parizu na vrhuncu njene karijere. Ida je bila čak duplo mlađa od francuskog pisca.

Sa piscima Viktorom Igoom, Šarlom Bodlerom, Eženom Delakroom, De Balzakom i Žerardom de Nevalom, Dima je jednom mesečno pušio hašiš u jednom pariskom hotelu. U čuvenom romanu Grof Monte Kristo postoji nekoliko referenci na ovu njegovu naviku.

Aleksandar Dima je preminuo 5. decembra 1970. godine, šest meseci nakon svog 68. rođendana, a njegovo telo je pokopano nedaleko od porodične kuće. Iza sebe je ostavio na hiljade dela koja su prevedena na više od stotinu jezika. Na temelju njegovih knjiga nastalo je preko dve stotine filmova. Smatra se jednim od najčitanijih francuskih autora svih vremena. Godine 1970. jedna od najprometnijih stanica metroa u Parizu je nazvana njegovim imenom.

Francuski predsednik Žak Širak je 2002. godine, na proslavi dvestote godišnjice Diminog rođenja, njegove posmrtne ostatke prosuo u mauzolej pariskog Panteona, gde počiva pepeo mnogih slavnih Francuza.

Dela Aleksandra Dime danas se proučavaju u mnogim školama i fakultetima širom sveta. Mnogi kolekcionari su uspeli da sakupe neobjavljene rukopise francuskog pisca koji se nalaze u muzejima. A seoska kuća u blizini Pariza gde je napisao mnoga svoja dela je obnovljena i pretvorena u muzej koji svake godine poseti nekoliko stotina turista iz celog sveta.

Bonus video: