Ovako je izgledalo detinjstvo Miodraga Kostića: Majka domaćica, otac radnik fabrike, a iznenadiće vas čime se prvo bavio

Miodrag Kostić bio je jedna od najuspešnijih poslovnih ljudi na našim prostorima, a njegova vizija o biznisu postala je zvezda vodilja mnogim mladim ljudima. Najuspešniji privrednik u Jugoistočnoj Evropi u sebi je imao preduzetnički duh od malih mogu, ali njegovo detinjstvo obeležila je velika borba.

Tokom svoje karijere, Kostić je bio aktivan filantrop, posvećen podršci obrazovanju, zdravstvu i deci. Osnovao je CSR program "Podrška porodici", a njegova podrška organizacijama kao što su SOS Dečija sela i NURDOR uključuje razne projekte pomoći, donacije hrane i opreme. Njegova Zadužbina Miodraga Kostića osnovana je s ciljem izgradnje Palate nauke, prvog centra za istraživanje i popularizaciju nauke u Srbiji, u vrednosti od 25 miliona evra, što predstavlja jedno od najvećih filantropskih davanja na Balkanu.

Posebno je bila zanimljiva Kostićeva paralela između znanja i obaveštenosti.

- Primanje velikog broja informacija, čitanje bezvrednih stvari na internetu, nije znanje, već ovlaš informisanje. Znanje je kada znate to da primenite - smatrao je čuveni biznismen.

U vreme kada je počinjao nije imao drugu opciju – veze u zapošljavanju učinile su da se okrene i pokaže sopstveni preduzetnički duh. Jer, poticao je iz obične, radničke porodice.

– Moji su poreklom iz Nikšića, Kostići su tamo živeli poslednjih 300 godina, ali su se nekoliko meseci pre mog rođenja preselili u Vrbas – u potrazi za boljim životom. Došli su bez igde ičega. Majka je bila domaćica ,a otac komercijalista u fabrici namještaja. Tipično radnička porodica. Mama je neko vreme radila kao kuvarica u bolničkoj kuhinji i imali su dve plate, što je za ono vreme bilo super - istakao je u intervjuu za portal "The Prestige".

Odrastao je uz baku, a priznao je da je bio i đavolasto dete.

– Rano sam izašao na ulicu i nagledao se svega. Ćale je bio klasičan Crnogorac, strog, neko s kim nema šale. Do 12. godine bio sam đavolasto dete. Sav polomljen, iscepan, večito kopče na glavi. Jednom sam ukrao tati kamion. Pre nego što je postao komercijalista, bio je vozač. Parkirao je kamion ispred kuće a ja, sa osam godina, uzmem ekser umesto ključa i – upalim ga. Tada nisu bili hidraulični volani, a pošto su ulice bile od blata, izgubio sam kontrolu i upao u jarak kamionom s prikolicom. Dobio sam takve batine kaišem da je to bilo strašno. Ne pijem od 13. godine, jer sam se tada tako „uradio“ da sam jedva ostao živ. Popio sam dvije litre višnjevače. Bio sam klinički mrtav, jedva su me povratili. Rakiju sam maznuo iz bakinog špajza. Našli su me u komi. Negde u petom razredu počeo sam da pušim. Na letovanju kod bake u Crnoj Gori popušio sam dve kutije Lovćena bez filtera. Toliko sam se otrovao da sam celu noć bio napolju i povraćao. Cigaretu od tada nikad nisam zapalio.

U vrbaškoj gimnaziji bio je vrlodobar đak, a i upis na fakultet je shvatio kao ozbiljnu stvar. Bez problema je položio prijemni, pogotovo predmete s prirodnog smera.

– Otac i majka me nikad nisu jurili da učim. I na fakultetu mi je bio cilj samo da dajem godinu za godinu. Tako sam završio s rekordno niskim prosekom, najnižim u istoriji fakulteta: 6,2.

Zapad ga je privukao kad je prvi put s majkom otišao u Trst i vidio čuvene farmerke i crvene džempere koji su se zakopčavali na rajfešlus. Od tada nije prestao da putuje.

– Već tada sam kupio prvi automobil, fijat 132; to je kao danas bentli, opet na neku pozajmicu od roditelja, mada sam rano počeo da se sam izdržavam. Nije mi bilo teško da u petak popodne odem do Minhena ili Trsta, kupim ono što je aktuelno, da li su to bili radio-kasetofoni, televizori ili neka druga roba, i donesem u Vrbas. Tada sam se zabavljao s djevojkom čiji je otac bio nastavnik u školi za naše radnike u Minhenu. Na razne načine sam se dovijao. U početku sam uglavnom fizikalisao. Ima jedno pravilo: za specijalne jedinice se ne biraju veliki, već mali i žilavi, jer su mnogo izdržljiviji. Ti čuveni poslovi su bili super plaćeni. Recimo, hitan istovar cementa u silos u Vrbasu, da se ne bi plaćala ležarina. Jedan drugar i ja, za sedam sati istovarimo 80 tona, tri šlepera. Ali, toliko se te prašine od cementa zadrži u dlačicama u nosu da se one zabetoniraju. Za tri dana takvog rada mogao sam da zaradim celu tatinu platu. A on samo sedi, gleda s visine i ćuti. Kod crnogorskih očeva je uvek velika distanca između oca i sina. Za razliku od njega, majka je uvek brinula i pazila da budem perfektno opran, opeglan i da imam skuvano - pričao je Kostić.

Čim je diplomirao, otvorio je privatnu odžačarsku firmu, čime je sablaznio oca.

– Dolazim kući s pumpama i nekim čudima na prikolici, a on kaže: ’Marš napolje! Da mi nisi to parkirao u dvorište. Nisam te školovao 16 godina da postaneš dimničar, nego direktor neke ozbiljne firme.’ Uskoro sam se prekvalifikovao u kokičara. Saznao sam da je neki tip napravio u Mađarskoj super biznis s tim i postao milioner. Ispostavilo se da je ta mašina vrlo produktivna. Odnos uloženog i dobijenog bio je jedan prema sedam! Danas je to potpuno druga priča, ali tip je tad bio jedini. Spakovao sam se s kumom otišao do Mađarske. Vlasnik firme nije bio tamo, ali smo zahvaljujući nekoj Mađarici na mufte ušli unutra i celu mašinu sam rukom nacrtao. Vratio sam se nazad, angažovao nekoliko mašinskih inžinjera i napravio istu takvu mašinu. Za nepuna dva meseca imao sam dva svoja kamiona koja su razvozila kokice. Pošto je tu bilo dosta keša, ocu je to lepo izgledalo, ali nije mogao da zamisli da radi kod sina, balavca. Nekako smo ga nagovorili, i na kraju mu se osladilo. Mama je vodila proizvodnju, otac je bio zadužen za naplatu i transport, a ja sam se bavio organizacijom- opisao je svoje početke Kostić.

Isticao je da ako želite da odete sutra u neki privatni biznis, prva stvar, šta god da radite, jeste da razmišljate globalno.

- U biznisu morate imati osećaj za dobru poslovnu šansu, ocenu ideje i kako je ostvariti.

– Iako sam na Ekonomskom fakultetu diplomirao sa već pomenutom prosečnom ocenom 6,22, što je bio najgori prosek od nas 80 koji smo završili u roku, diplomirao sam sa desetkom, a diplomski rad mi je bio Uvođenje informatičkog sistema u šećeranu; 20 godina posle to sam i učinio. Preko 30 godina radim 12 sati dnevno, pa čak i na odmoru, što malo ljudi može. Međutim, odavno ne radim zbog para, već uspeha, baš kao i što slikar uvek slika. Meni je svaka nova firma uspeh, nova pobeda. Kada bih danas vratio svoj put, najradije bih se zaposlio u nekoj dobroj firmi gde bih doprinosio i polako gradio karijeru, i nastojao da imam opciju da taj zanat koji izučim mogu da primenim bilo gde u svetu - zaključio je pre nekoliko godina Miodrag Kostić.