Kada je ljubavnik Marije Kiri hteo da odbrani njenu čast, Albert Ajnštajn je rekao: "Ona nije lepa pa nije ni pretnja"

Mariju Kiri svet zna po njenom francuskom prezimenu, ali ona je bila dete ponosnih Poljaka, koji su verovali da je znanje ključ nezavisnosti.

Malo je poznato da davno pre nego što su njena ispitivanja radijacije napravila revoluciju u nauci, ona je morala da se bori da stekne obrazovanje koje zaslužuje.

Još dok je bila dete, tada se zvala Manja Sklodovska, u radnoj sobi svoga oca videla je vitrinu punu epruveta i znala je da je to njena sudbina.

Vladislav Sklodovski je u rodnoj Varšavi bio poznat kao načitan i učen čovek. Manja i troje njegove starije dece zvali su ga hodajućom enciklopedijom jer je uvek imao čemu da ih nauči. Međutim, ma koliko obrazovan čovek bio, otac buduće naučnice i dobitnice dve Nobelove nagrade, nije mogao da radi kao naučnik.

Naime u to vreme, početkom 19.veka, Poljskom je upravljalo Rusko carstvo, a ruske vlasti nisu dozvoljavale Poljacima da rade u labaratorijama, pa je morao da se zaposli kao direktor gimnazije.

Vladislav je sa ženom Bronislavom verovao da Poljska treba da bude nezavisna država, slobodna od ruske vladavine i čvrsto su verovali da je dobro obazovano stanovništvo ključ za poljsku nezavisnost. Prema tome čim je malena Manja pokazala interesovanje za nauku, podržali su je u tome.

Međutim sve škole u Varšavi vodili su Rusi, đaci su smeli da govore isključivo ruskim jezikom, a poljska istorija i kultura bile su najstrože zabranjene. Ipak Manja je sjajno napredovala i uprkos svemu stvarno volela školu.

Sa deset godina, njen život je krenuo nagore, majka joj je preminula od tuberkuloze, a oca su otpustili iz škole. Kako bi mogli da prežive, svoju kuću su pretvorili u internat u kom je živelo i po 20 dečeka, a Manja je morala da spava na trosedu u trpezariji i ustaje svako jutro ranom zorom da sprema doručak za sve.

Vrlo brzo, nakon što je maturirala sa 15 godina kao jedan od najboljih đaka, za šta joj je dodeljena i zlatna medalja, zbog učenja i brige za oca i kućne poslove, bila je iscrpljena. Tada je otac odlučio da je pošalje kod ujne na selo.

Kratak predah pretvorio se u celu godinu bez briga i to je bilo upravo ono što je trebalo. Nakon toga, spremna da nastavi obrazovanje i upiše univerzitet vraća se kući, ali nailazi na zid. Ministarstvo obrazovanja izdalo je naredbu svim univerzitetima u Poljskoj da je devojkama zabranjen upis.

Ubrzo je čula za tajnu ilegalnu školu u privatnim kućama, gde su Poljakinje mogle da slušaju univerzitetska predavanja. Nastavnici su bili načitani istoričari, filozofii naučnici koji su zastupali ideju poljske nezavisnosti. Kako bi izbegli mogućnost da ih otkriju, menjala su se mesta održavanja časova i obično su se odvijala noću. To je bio Leteći univerzitet.

Narednik nekoliko godina Manja je tokom dana držala časove i radila kao guvernanta, a noću je pohađala Leteći univerzitet. Po povratku kući, ako je imala vremena čitala bi udžbenike iz matematike, a vikendima je sprovodila eksperimente iz fizike i hemije.

S vremenom je naučiladovoljno i zaradila dovoljno novca da napusti Poljsku. prešla je u Pariz, gde je mogla da nastavi obrazovanje slobodno.

U Parizu je stekla dve diplome i počela da se odaziva na francusku verziju svog imena Mari. Udala se za francuskog fizičara Pjera Kirija. Zajedno su napravili neverovatna naučna otkrića i dobili Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine. Marija je dobila i drugi Nobelovu nagradu za hemiju 1911. i postala prva žena koja je dobila tu nagradu, a ujedno i prva osoba koja je dobila dve.

Marija Kiri nikada nije izgubila svoje poljsko nasleđe, do kraja života se potpisivala M.Sklodovska Kiri i postarala se da njene ćerke pored francuskog znaju i pljski. A kada je otkrila novi hemijski element 1898. nazvla ga je polonijum po zemlji u kojoj je rođena.

Za polodijum dobija drugu Nobelovu nagradu, ali i savet da po nju ne dolazi, savet nije poslušala i pojavila se visoko uzdignute glave.

Naime u to vreme je bila u srcu skandala koji je tresao čitavu Francusku, a i šire. Četiri godine nakon što je njen muž Pjer Kiri poginuo u saobraćajnoj nesreći, 1906. godine, Marija je ušla u burnu ljubavnu priču sa jednim od muževih bivših učenika, fizičarom Polom Lanževenom.

Njih dvoje su delili ljubavno gnezdo u Parizu i sve bi i dalje ostalo tajna da za njh nije saznala Polova žena koja je unajmila privatnog istražitelja. Tako se i dokopala tajnih pisama koje su Pol i Marija razmenjivali i sve je vrlo brzo došlo do novinara.

Vest je eksplodirala u francuskim novinama, a priču su ilustrovali fotografijom kućnog razbojnika i zavodljive Jevrejke - iako Kiri nije bila Jevrejka.

Cela priča je dočekana na veliko negodovanje ljudi. Jedne noći kada se Kiri vratila sa konferencije u Belgiji ispred vrata je zatekla masu ljudi koji su besno vikali i maltretirali njene ćerke. Brzo se spakovala, uzela ćerke i pobegla kod prijatelja.

U želji da odbrani Marijinu čast njen ljubavnik je na dvoboj pozvao urednika jednih novina. Muškarci su izašli na dvoboj, ali nijedan nije pucao.

I Albert Anštajn je stao u odbranu Marije Kiri, ali ne baš laskavim rečima: "Kiri ima blistavu inteligenciju, ali uprkos svojoj strastvenoj prirodi, nije dovoljno privlačna da predstavlja pretnju bilo kome."

Nakon toga Kiri se još više posvetila nauci zbog koje je umrla. Naime, njene bolesti su bile izazvane zbog velike izloženosti radijaciji. Priča se da su čak i danas sveske Marije Kiri previše radioaktivne da bi se mogle uzeti u ruke.

Bonus video: