Prava istina o Diani Budisavljević otkrivena posle 59 godina: Svi se skamene kad čuju zbog čega je imala 3 nervna sloma

Ime Diane Budisavljević zbog ono što je činila za zarobljenu decu tokom rata i u logorima postalo je metafora o ljudskoj dobroti i požrtvovanju. Mnogo puta je svoj život izlagala opasnosti da bi nečiji drugi sačuvala, smatrajući da je takvo postupanje jedino ispravno.

- Polazila sam od stajališta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih i ako sam u mogućnosti drugima pomoći, pri tom sam u prvom redu mislila na decu, moj je život bio tako bogat da moram primati događaje onakvima kakvi će biti. A bilo je nemoguće za razumeti kako je moglo da se desi i da bude toliko strašno, kao što je još više nemoguće razumeti da danas postoji iko ko u tome neće videti čistu emanaciju ogoljenog zla i ko će to pokušati da opravda i „razume“- govorila je.

Dijana Budisavljević (1891–1978) bila je humanitarka austrijskog porekla koja je spasila oko 10.000 dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske (NDH) tokom Drugog svetskog rata. Rođena u Insbruku, udala se za srpskog lekara Julija Budisavljevića i preselila u Zagreb, gde je živela kada je počeo rat. U stravičnim okolnostima ustaškog režima, Dijana je saznala za masovna hapšenja i zatvaranja srpske, jevrejske i romske dece, što ju je navelo da preduzme akciju.

Godine 1941. pokrenula je operaciju poznatu kao Akcija Dijane Budisavljević. Uz pomoć hrvatskih lekara, crkvenih predstavnika i Crvenog krsta, uspela je da dobije dozvole za evakuaciju dece iz logora poput Jasenovca, Stare Gradiške i drugih mesta gde su bila izložena užasnim uslovima. Dijana je organizovala smeštaj, brinula o njihovoj ishrani, medicinskoj pomoći i pronalazila porodice koje su bile spremne da ih prihvate.

Dijana Budisavljević je posvetila svoj život prikupljanju informacija o deci koju je spasavala i pokušala je da ih ponovo spoji sa njihovim porodicama nakon rata. Ipak, njen rad dugo nije bio priznat, a mnogi podaci o njenom delu ostali su zaboravljeni. Tek u skorije vreme, njeno ime i doprinos postali su šire poznati, a dokumentarni filmovi i knjige su istakli njen humanitarni podvig, kao i rizik koji je preuzela kako bi spasla nedužne živote.

Svoju akciju počela je oktobra 1941. godine kada se uputila u improvizovani ustaški logor u Loborgradu odakle je uspela da u prvom zahvatu izvuče 174 dece. Za svako dete je vodila pedantnu dokumentaciju koja je uključivala sve dostupne podatke na osnovu kojih bi deca kasnije bila identifikovana i pronađena. Bila je poreklom Austrijanka iz porodice Obekser iz Insbruka što je imalo presudan značaj za uspeh akcije spasavanja. O toj akciji ona je vodila dnevnik na nemačkom jeziku od druge polovine oktobra 1941. do 1. oktobra 1945. godine. Taj materijal je, međutim, ostao nepoznat narednih 58 godina, a sa njim i priča o jedinstvenom i veličanstvenom podvigu.

Kada je 2003. njena unuka Silvija Sabo priredila za štampu „Dnevnik Diane Budisavljević 1941–1945“ u izdanju Hrvatskog državnog arhiva, Spomen-područje Jasenovac, u Zagrebu, objavlјivanje tog materijala imalo je prvorazrednu vrednost ne samo za istoričare koji su istraživali pitanja stradanja u NDH, posebno srpske dece u logorima, već i za najširu javnost.

Zahvalјujući tom dnevniku saznalo se za mnogo novih činjenica o jednoj od najvećih humanitarnih akcija na teritoriji Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, odnosno jednoj od najvećih akcija takve vrste u evropskim razmerama, koja je do tada stajala u tami potpunog istorijskog zaborava.

O logorima Nezavisne Države Hrvatske, posebno o njenom centralnom logoru Jasenovac, danas postoji relativno bogata istoriografija. Ono oko čega se još uvek vodi polemika tiče se broja žrtava i taj momenat je postao jedna od onih tačaka oko kojih se „zavrtela“ opšta relativizacija zločina i same ideje koja mu je bila u srži. Ipak, jedno je nesumnjivo utvrđeno: koliko je dece bilo u tim logorima.

„Kada je reč o stradanjima dece u ustaškim logorima i akciji njihovog spasavanja u prvom redu treba istaći radove Dragoja Lukića. U svojoj poslednjoj i najznačajnijoj knjizi ’Bili smo deca’ on je utvrdio da je u genocidnom teroru u NDH teroru stradalo 60.234 deteta do 14 godina, od toga 42.791 (71,04%) srpsko dete. On je utvrdio identitet 19.432 dece stradale u logoru Jasenovac, odnosno mreži logora pod ovim imenom. Među stradalom decom bilo je 11.888 (61,18%) Srba, 5.469 (28,14%) Roma, 1.911 (9,83%) Jevreja i 164 (0,85%) dece drugih i nepoznatih nacionalnosti. U ovoj knjizi Lukić je koristio i jedan novi, izuzetno važan izvor, prevod dnevnika Diane Budisavlјević“, napisao je istoričar Milan Koljanin u svom radu „Akcija Dijana Budisavljević“, objavljenom još 2007. godine u izdanju Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, u vreme kada njeno ime i podvig nisu još bili previše poznati van uskog istoričarskog kruga.

Pored 60.234. deteta ubijenog u ustaškim logorima smrti, postojalo je još desetak hiljada kojima je data šansa da prežive. Tu šansu pružila im je „Akcija DB“, odnosno, podvig te žene koja se u srcu tame ustaškog režima odvažila da upregne sve svoje napore ne bi li iz izvesne smrti izvukla bar neko dete.

Nažalost, zbog onoga što je učinjeno odmah posle Drugog svetskog rata, u prvim nedeljama po njegovom okončanju maja 1945. godine, kada joj je oduzeta pedantna i brižljivo vođena kartoteka sa imenima spašene dece, mi danas ne znamo koliko ih je zaista bilo. Procene se kreću između 7 i 15 hiljada.

Šta se sa Dijanom desilo posle rata?

Već prvog dana posle oslobođenja Zagreba, 9. maja 1945. zabeležila je u svom dnevniku da „sve više radnika i pripadnika armije dolazi k meni pitati za svoju djecu, jer su čuli da je moja kartoteka najtočnija”. Međutim, već krajem istog meseca, dvojica pripadnika OZNE, partizanske tajne policije, oduzela su joj albume sa fotografijama dece, a po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. oduzeta joj celokupna kartoteka dece, gde su bila precizno popisana sva deca koju je izvukla iz ustaških logora.

Revoltirana, ona je službeniku ministarstva rekla „Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilјežnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilјežnicu s popisom osobnih oznaka na djeci”.

Oduzimanjem kartoteke Dijani Budisavlјević je onemogućeno da radi na identifikaciji velikog broja dece što je samo ona mogla.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nјemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže“, napisala je tada.

Ponudu da svojim radom pomogne na poslu identifikovanja dece u Ministarstvu nije prihvaćena. Nјoj nije zasmetala predaja kartoteke jer je računala da će je posle oslobođenja svakako predati Crvenom krstu ili nekoj drugoj ustanovi, nego nemogućnost da se mnogi roditelјi sjedine sa svojom decom. Kada joj je avgusta iste godine ponuđeno da se angažuje u Crvenom krstu Zagreba, odbila je kako zbog svoje austrijske narodnosti tako i zbog obustavlјanja rada na kartoteci i u akciji. I pored toga, duže vreme kod nje su dolazile mnoge majke i pripadnici armije da se raspituju za svoju decu ali ih je ona upućivala na Ministarstvo. Već je bila ustanovila da tamo kartoteka nije više u redu jer su na njoj sada radili lјudi koji o traženoj deci ništa ne znaju.

Prema navodima istoričara Koljanina, objašnjenje zbog čega je nova komunistička vlast u Jugoslaviji tako postupila sa Dijanom Budisavlјević i zašto je uloga akcije spasavanja koja je nosila njeno ime tako dugo ostala u senci, može da se nađe pre svega u tome što je njeno delovanje bilo potpuno nezavisno, odnosno isklјučivo humanitarne prirode, a ona je uspela da tako i ostane. Međutim, takve nezavisne ličnosti i njihov rad teško su se uklapali u zahteve autoritarnih vlasti i organizacija kakva je bila nova komunistička Titova Jugoslavije.

„Posebna vrednost njenog dnevnika kao istorijskog izvora je u tome što su u njemu beleženi događaji gotovo svakodnevno, odnosno neposredno pošto su se desili. Tu se nalaze brojne do sada nepoznate činjenice, ali i zapažanja i komentari jedne obrazovane, proniclјive i iznad svega hrabre žene. Iako je bila spiritus movens cele akcije, nikada nije propustila da istakne značaj i ulogu svojih saradnika i svih drugih koji su učestvovali u akciji ili su je pomagali, ukoliko nisu tražili da ostanu anonimni. Zabeležila je i neke činjenice koje su joj verovatno nanosile bol, ali su bile bitne za sliku cele akcije. Nјene beleške su najvećim delom rezultat sopstvenih saznanja, jer je ona sama bila veoma angažovana i trudila se da bude svuda gde je to neophodno za uspeh akcije. I drugi zapisi u dnevniku su najčešće zasnovani na sasvim verodostojnim informacijama, koje su kasnije potvrđivane.

Kratke, ali veoma sadržajne zabeleške u dnevniku daju sliku jednog vremena, pri čemu se jasno vidi uloga pojedinaca, od pripadnika hrvatskog državnog vrha, rimokatoličke hijerarhije, predstavnika nemačkih vojnih i civilnih ustanova, Hrvatskog i Međunarodnog Crvenog krsta, ministarstava, zdravstvenih i humanitarnih ustanova, srpskih ’predstavnika’, kao i ’malih’, humanih lјudi spremnih da pomognu. Nјene zabeleške izvanredno se dopunjavaju sa izvorima druge vrste, pre svega dokumentarnim, ali pružaju i mnogo više. Iako u dnevniku ima mnoštvo podataka, njegov sadržaj se ne svodi na suvoparno nabrajanje činjenica. Iznad svega je bio napisan jezikom osobe potpuno predane svom humanom zadatku, to je jezik snažnih emocija koje D. Budisavlјević nije ni pokušavala da sakrije, iako je bila svesna opasnosti kojima je svojim angažovanjem izložila sebe i svoju porodicu“, konstatovao je istoričar Milan Koljanin za VICE.

Dijana Budisavljević tako nije samo istorijska epizoda koja se pojavila da zablista moralom i čovekoljubljem, već je i snažna opomena svima koji iz zle namere ili neznanja pokušavaju da o pokolju stotina hiljada ljudi, žena i dece koji se desio u toku Drugog svetskog rata na teritoriji jedne fašističke „države“ zvane NDH, posle svih poznatih činjenica danas govore kao o „laži“, „izmišljotini“, „manipulaciji. Taj opasni proces već dugo je prisutan i, utisak je, sve ga više ima, sa sve raznovrsnijim „spinovima“ koji treba da do neprepoznavanja dovedu suštinu onoga što se jednom desilo u delu Balkana, mahnito, zlikovačko, i dan danas traumatično.

Umrla je u rodnom Insbruku, u Austriji, 20. avgusta 1978. u samoći i, verovala je, u potpunom zaboravu onoga šta je uradila i o čemu nikada posle nije govorila.