Zašto deca ne uče, teško podnose dosadu i ne mogu da čekaju: Vikrotija kaže da na ovih 5 načina to možete promeniti sada

Ja sam radni terapeut sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom, roditeljima i nastavnicima. Verujem da je našoj deci sve gore na mnogo načina. Čujem istu stvar od svakog nastavnika kojeg sretnem. Kao profesionalni terapeut, vidim pad socijalnog, emocionalnog i akademskog funkcionisanja kod današnje dece i istovremeno naglo povećanje broja dece sa smetnjama u učenju i drugim smetnjama u razvoju.

Kako pravilno razviti mozak dece?

Kao što znamo, naš mozak je savitljiv. Zahvaljujući našem okruženju, možemo učiniti naš mozak „jačim“ ili „slabijim“. Zaista verujem da uprkos našim najboljim namerama, nažalost, razvijamo mozak naše dece u pogrešnom pravcu.

A evo i zašto:

1. Deca dobijaju šta god žele, kad god žele.

"Gladan sam!" - "Kupiću nešto za jelo za sekund." "Žedan sam." - „Evo aparata za piće.“ "Dosadno mi je!" - "Uzmi moj telefon."

Sposobnost odlaganja zadovoljenja vaših potreba jedan je od ključnih faktora za budući uspeh. Želimo da usrećimo našu decu, ali nažalost, činimo ih srećnim samo u ovom trenutku i nesrećnim na duge staze.

Sposobnost odlaganja zadovoljenja svojih potreba znači sposobnost funkcionisanja pod stresom. Naša deca postepeno postaju sve manje opremljena da se nose čak i sa manjim stresnim situacijama, što na kraju postaje ogromna prepreka njihovom uspehu u životu.

Često vidimo nesposobnost dece da odlažu zadovoljstvo u učionici, tržnim centrima, restoranima i prodavnicama igračaka kada dete čuje „Ne“ jer su mu roditelji istrenirali mozak da odmah dobije sve što poželi.

2. Ograničena društvena interakcija.

Imamo mnogo posla, pa dajemo našoj deci sprave da i oni budu zauzeti. Deca su se igrala napolju, gde su razvijala svoje socijalne veštine u ekstremnim uslovima. Nažalost, telefoni su zamenili aktivnosti na otvorenom za decu. Pored toga, tehnologija je učinila roditelje manje dostupnim za interakciju sa svojom decom.

Telefon koji „sedi” sa detetom umesto nas neće ga naučiti da komunicira. Većina uspešnih ljudi ima razvijene socijalne veštine. Ovo je prioritet!

Mozak je kao mišić koji uči i vežba. Ako želite da vaše dete može da vozi bicikl, naučite ga da vozi. Ako želite da vaše dete može da čeka, morate ga naučiti strpljenju. Ako želite da vaše dete može da komunicira, potrebno je da ga socijalizujete. Isto važi i za sve ostale veštine. Nema razlike!

3. Beskrajna zabava.

Stvorili smo veštački svet za našu decu. U njemu nema dosade. Čim se dete smiri, opet trčimo da ga zabavimo, jer nam se inače čini da ne ispunjavamo svoju roditeljsku dužnost.

Živimo u dva različita sveta: oni su u svom „svetu zabave“, a mi u drugom, „svetu rada“.

Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili vešu? Zašto ne odlože svoje igračke? Ovo je jednostavan, monoton zadatak koji trenira mozak da funkcioniše dok obavlja dosadne dužnosti. Ovo je isti „mišić“ koji je potreban za učenje u školi.

Kada deca dođu u školu i dođe vreme za pisanje, oni odgovaraju: „Ne mogu, preteško je, previše dosadno. Zašto? Zato što se efikasan „mišić“ ne trenira beskrajnom zabavom. Ona samo trenira dok radi.

4. Tehnologije.

Spravice su postale besplatne dadilje za našu decu, ali ova pomoć mora da se plati. Plaćamo cenu nervnim sistemom naše dece, njihovom pažnjom i njihovom sposobnošću da odlažu zadovoljstvo.

Svakodnevni život je dosadan u poređenju sa virtuelnom stvarnošću. Kada deca uđu u učionicu, izložena su ljudskim glasovima i adekvatnoj vizuelnoj stimulaciji za razliku od grafičkih eksplozija i specijalnih efekata koje su navikli da vide na ekranima.

Nakon sati virtuelne stvarnosti, deca sve teže obrađuju informacije u učionici jer su navikla na visok nivo stimulacije koju pružaju video igrice. Deca nisu u stanju da obrađuju informacije na nižim nivoima stimulacije, a to negativno utiče na njihovu sposobnost da rešavaju akademske probleme.

Tehnologija nas takođe emocionalno udaljava od naše dece i naših porodica. Emocionalna dostupnost roditelja je suštinska hranljiva materija za dečji mozak. Nažalost, svoju decu postepeno uskraćujemo.

5. Deca vladaju svetom.

"Moj sin ne voli povrće." „Ne voli da ide rano u krevet. "On ne voli doručak." „Ona ne voli igračke, ali je dobra sa tabletom". "Ne želi sam da se oblači." "Previše je lenja da bi jela sama."

To je ono što stalno čujem od roditelja. Od kada deca diktiraju kako ćemo ih vaspitavati? Ako im to prepustite, sve što će učiniti je da jedu makarone i sir i kolače, gledaju TV, igraju na svom tabletu i nikada ne idu u krevet.

Kako pomažemo svojoj deci ako im dajemo ono što žele, a ne ono što je dobro za njih? Bez pravilne ishrane i dobrog sna, naša deca dolaze u školu razdražljiva, uznemirena i nepažljiva. Štaviše, šaljemo im pogrešnu poruku.

Oni uče da mogu da rade šta hoće, a ne da rade ono što ne žele. Oni nemaju koncept „šta treba da se uradi“.

Nažalost, da bismo postigli svoje ciljeve u životu, često moramo da radimo ono što je neophodno, a ne ono što želimo.

Ako dete želi da postane student, treba da uči. Ako želi da bude fudbaler, treba da trenira svaki dan.

Naša deca znaju šta žele, ali im je teško da urade ono što je neophodno za postizanje tog cilja. To vodi ka nedostižnim ciljevima i ostavlja decu frustriranom.

Evo kako da istrenirate njihov mozak:

1. Ne plašite se postavljanja granica. Deci su potrebne granice da bi rasla srećna i zdrava.

Napravite raspored za obroke, vreme za spavanje i vreme za telefone;

• Razmišljajte o tome šta je dobro za decu, a ne šta žele ili ne žele. Kasnije će vam na tome zahvaliti;
• Roditeljstvo je težak posao. Morate biti kreativni da biste ih naveli da rade ono što je dobro za njih. Iako će većinu vremena to biti upravo suprotno od onoga što žele;
• Deci je potreban doručak i hranljiva hrana. Moraju da izađu napolje i legnu na vreme kako bi sledećeg dana mogli da dođu u školu spremni za učenje;
• Pretvorite nešto što ne vole da rade u zabavnu, emocionalno stimulišuću igru.

2. Ograničite pristup uređajima i vratite emocionalnu intimnost sa decom.

Poklonite im cveće, osmehnite se, golicajte ih, stavite cedulju u ranac ili pod jastuk, iznenadite ih tako što ćete ih izvesti iz škole na ručak, zajedno plesati, puziti, boriti se jastukom;

Imajte porodične večere, igrajte društvene igre, idite zajedno na vožnju biciklom i idite u večernje šetnje sa baterijskom lampom.

3. Naučite ih da čekaju!

• U redu je dosada, to je prvi korak ka kreativnosti;
• Postepeno povećavajte vreme čekanja između „želim“ i „primam“;
• Izbegavajte korišćenje uređaja u kolima i restoranima i naučite decu da čekaju dok pričaju ili se igraju;
• Ograničite konstantno grickanje.

4. Učite dete da radi monotono od malih nogu jer je to osnova za buduće performanse.

Presavijte odeću, odložite igračke, okačite odeću, raspakujte namirnice, nameštajte krevet;

Budite kreativni. Učinite ove odgovornosti zabavnim tako da ih vaš mozak povezuje sa nečim pozitivnim.

5. Naučite ih društvenim veštinama.

Naučite kako da delite, kako da izgubite i pobedite, kako da pohvalite druge, kako da kažete „hvala“ i „molim vas“.

Na osnovu svog iskustva kao terapeuta, mogu reći da se deca menjaju onog trenutka kada roditelji promene pristup roditeljstvu. Pomozite svojoj deci da uspeju u životu tako što ćete podučavati i trenirati njihov mozak pre nego što bude prekasno.

(Autor: Victoria Prooday, prevod Stil.)