Blagoje Marjanović Moša bio je prva velika fudbalska zvezda Srbije. Ova vrtoglava popularnost nastavila se i posle Svetskog prvenstva u Urugvaju na kome je Moša igrao na svim utakmicama naše reprezentacije. Zajedno sa drugom polovinom “ubitačnog dvojca” BSK-a – Aleksandrom Tirnanićem Tirketom, postao je prvi profesionalni fudbaler na ovim prostorima što znači da je za svoju igru primao platu.
Među beogradskim življem Moša je uživao kultni status – u svim viđenijim prestoničkim kafanama je imao svoj sto, trgovci su mu poklanjali engleski štof, a berberi za njega čuvali najbolju kolonjsku vodu. Zbog spektakularnih golova koje je davao, Blagoja Marjanovića su nebrojeno puta nakon utakmice na leđima nosili oduševljeni navijači.
Čitava Jugoslavija znala je njegovo ime, a za lepim momkom sa talasastom gustom kosom ludele su i devojke. Ipak, Moša je čitav život proveo samo sa jednom – oženio se 1938. godine Planinkom Ćulić iz Splita koja je takođe volela fudbal i bila Mošina velika podrška. Par je dobio dvoje dece – sina Zorana i ćerku Višnju.
Najbolji strelac prvenstva Jugoslavije Moša je bio čak tri puta – 1930, 1936. i 1937. godine. Poslednji meč u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova.
Nakon povlačenja iz aktivnog fudbala, krajem četrdesetih, Moša se posvetio trenerskoj karijeri. U ovome ga je na kratko omeo Drugi svetski rat koji je, kao vozač Jugoslovenske kraljevske vojske, proveo u zarobljeništvu u logoru ”Firstenberg” kod Berlina gde je bio do 1944. godine.
Posle 1945. Moša je radio kao trener BSK-a, sa kojim je 1953. godine osvojio nacionalni kup. Trenirao je i italijanske klubove Torino i Kataniju, a zatim i Pobedu iz Prilepa. Napisao je i udžbenik “Kako ću najbolje pripremiti svoj tim”, a kroz njegovu “školu” prošla su neka od kasnije najvećih imena jugoslovenskog fudbala.
Blistava karijera Blagoja Marjanovića Moše prekinuta je u trenutku kada se spremao za put u Koreju 1961. godine. Tada je doživeo težak moždani udar posle koga mu je cela desna strana ostala oduzeta, a ni sposobnost govora mu se nikada nije vratila. Imao je samo 54 godina.
Sa posledicama moždanog udara Moša se borio do kraja života. Sin ga je često šetao po Beogradu, a za dugi niz godina prestoničani su ga zaustavljali i pozdravljali jer ga nikada nisu zaboravili. Najveću radost mu je pričinjavao odlazak na stadion. Moša je imao doživotnu počasnu propusnicu za sve utakmice na teritoriji SFRJ.
Umro je 1984. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Njegovo ime nosi jedna ulica na Novom Beogradu, a podignuta mu je i spomen česma na gradskom stadionu u Pančevu, piše istorijskizabavnik.rs.
Stil / direktno.rs
Bonus video:
Moša je bio poznati beogradski šmeker, ali iako je uživao kultni status skromnost ga nikad nije napustila, a teška bolest ga je uništila