Deca su nam ovako umrla u snu: Prvi put u životu sam videla muža kako jeca, zarivao je lice u peškir našeg sina

Čini se da na svetu nije ostalo mnogo bolesti koje lekari ne mogu da reše. Međutim, medicinski stručnjaci još uvek ne mogu objasniti sindrom iznenadne smrti odojčadi. Živelo je dete, ugojilo se, a onda zaspalo i prestalo da diše. Šok za majku, tuga i nerazumevanje za oca. Kako prihvatiti smrt deteta i naći snagu za život, kažu majke koje su morale da prođu ovim putem.

Najčešće, bebe umiru u snu. Termin SIDS se pojavio 60-ih godina prošlog veka, njegovo proučavanje je počelo ozbiljno 1980-ih-1990-ih. Tada su počeli da razmišljaju kako da smanje mortalitet od ove neshvatljive dijagnoze, i u tom pravcu ima uspeha. Ako je pre 30 godina od 1.000 novorođenčadi umrlo 93 dece mlađe od godinu dana, onda je, prema podacima iz 2017. godine, umrlo 39 od 1.000 dojenčadi.

Kako preživeti takvu tugu i naći snagu za život, govore majke koje su prošle ovim putem.

Elena, 54 godine

Moj Leša je umro sa 8 meseci. Ovo je bilo moje treće dete: imam najstariju ćerku Lizu i srednjeg sina Antona. Ovo se dogodilo pre 29 godina. Stavila sam ga u krevetac, sačekala da zaspi, a onda izašla iz sobe. 30 minuta kasnije vratila se da proveri da li je sve u redu - Leša je spavao na leđima sa mirnim osmehom na licu. Otišla sam i vratila mu se još pola sata kasnije. I moj sin je ležao na leđima i sve je izgledalo dobro, ali me je obuzela neka neobjašnjiva strepnja. Odjurila sam do krevetića, nije disao. Podigla sam ga, ali je bio mekan, a glava, ruke i noge su mu samo visile. Počela sam da vrištim, obuzeo me užas. Ne znam kako sam došla do telefona i pozvala hitnu pomoć. Doktori nisu mogli ništa da urade, a nisu mi rekli uzrok smrti. Moja komšinica babica je rekla da se to dešava i da se zove sindrom iznenadne smrti odojčadi.

Moj sin je umro tek tako, zaspao je i nije se probudio. Bio je potpuno zdrav i odrastao je bez ikakvih bolesti.

Imala sam 25 godina i bio sam odgovoran za četvorogodišnju Lizu i dvogodišnjeg Antona. Shvatila sam to godinama, ali u tom trenutku nisam ni shvatila gde sam - da li je to bila noćna mora ili stvarnost... Deca su mi bila kod bake, muž me je za sve krivio, ja sam sebe, a svaki dan sam išao na grob Leša. Bilo je to 1992. godine, tada nije bilo psihologa, niko nije mogao da mi pomogne. Kada sam počela da provodim noć na groblju, moja majka je odlučila da moramo da reagujemo, inače bi Liza i Anton ostali bez majke.

„Rodila si troje, a sada si jednog od njih izabrala, dvoje lišivši majke. Da, ovo je nepravedno, a život nije odmaralište. Imaš još dvoje dece koju treba da odgajaš, skupi se!“ — posle ovih majčinih reči, kao da sam se probudila. Uzela sam buket cveća, odnela ga na grob mog sina i nisam se vratila na groblje 4 godine.

Liza i Anton me nisu pitali ništa o Leši, jer je moja baka već više puta razgovarala o tome sa njima. I nisam mogla da govorim. Osećala sam se kao da sam pogođenau srce i kroz ovu rupu se videla ulica. Počela sam da sedim noću pored Antonovog i Lizinog kreveta, da slušam kako dišu, proverila sam i majku koja se uselila kod nas. Nedostatak sna i opsesije doveli su me kod psihijatra.

Nijedna majka koja je izgubila dete to nikada ne zaboravi. Pre nekoliko godina pročitala sam ispovest žene koja je sahranila svog petogodišnjeg sina. Ona je iznenađujuće tačno opisala ovo stanje: uvek smo „nesrećni“.

Život ide dalje, odgajate decu, radite, razvodite se od muža, osnivate novu porodicu, putujete pa čak i postajete baka, ali nikada ne doživite potpunu sreću.

Kao da je posuda za radost napola ispunjena sećanjima na mrtvu bebu i osećanjem krivice, a samo preostala polovina ponekad može biti ispunjena srećom.

Kada je moja ćerka rodila prvo dete, prvi put je priznala da je svaki dan doživljavala smrt brata i da je taj teret rastao sa njom. Tada sam shvatila da nisam ispunila svoju majčinsku dužnost prema Lizi i Antonu. Kada je moja unuka napunila godinu dana, okupila sam svoju odraslu decu i prvi put im ispričala svoju tugu i zamolila ih da podele svoja iskustva sa mnom. Ispostavilo se da nisam imala pojma šta se dešava u srcima moje dece. Bio je to veoma težak razgovor za sve, ali nam je pomogao da počnemo život sa čistim listom posle toliko godina.

Alina, 36 godina

Pre pet godina sam prvi put postala majka. Moj sin je umro 2 meseca i 8 dana nakon rođenja. Marat je prestao da diše u snu. Bili smo u šetnji parkom. Sedela sam na klupi i čitala, a sin je ležao pored mene u kolicima i mirno spavao. Na putu do kuće učinilo mi se da je nastavio da spava, a ja sam se trudila da ga ne probudim. Ali kada smo otišli ​​u stan i uzela sam svog dečaka u naručje, osetila sam da ne diše – stomak mu se nije pomerio, a bio je kao krpena lutka.

U međuvremenu, muž je pozvao hitnu pomoć. Lekari su brzo stigli, a ja sam verovala da ćemo sada, samo još malo, čuti kako Marat plače.

„Vaš sin je mrtav. Nismo pronašli nikakav očigledan uzrok smrti, tako da će sve biti jasno nakon obdukcije. Da li razumete šta govorim? - ovo mi je dugo zvučalo u glavi. Nisam mogla da prihvatim činjenicu da je moje bebe više nema. Kako to?! Upravo smo se šetali parkom, dojila sam ga, kupala i udirala miris njegove malene krune, a sad ga nema... Ovo se ne može desiti! Ovo stanje je trajalo nekoliko dana. Odbila sam da uzmem telo i sahranim ga jer je moj sin za mene bio živ.

Ujutro pred sahranu, jedini put u životu videla sam svog muža kako jeca u kupatilu, zarivajući lice u Maratov peškir. On je urlao! Zaboravio je da zatvori vrata, uključio je tuš i krišom urlao. Kada sam to videla, nešto se u meni prelomilo, shvatila sam da danas moramo sahraniti našeg sina. U početku je ova tuga spojila mog muža i mene, ali smo se nakon godinu dana ipak razdvojili. Čak ni terapija nije pomogla.

Posle obdukcije, koja je, ispostavilo se, u ovakvim situacijama u našoj zemlji obavezna, obavešteni smo da je Marat preminuo od SIDS-a.

Najpre su u meni živele agresija i bes: mrzela sam majke sa bebama, sa kojima su šetale u parku pored naše kuće. I ako sam pored kolica video ženu sa cigaretom, trgalo me je to što nisam ja tu sa Maratom, već je bila glupo stvorenje koje nije zaslužilo materinsku sreću. Najteže je bilo kada su mi grudi postale strašno naduvene, a počela sam da uzimam lekove za suzbijanje laktacije. Niko drugi nije trebao moje mleko.

Onda sam odlučila da svakako treba da usvojimo bebu ili da rodimo drugu. Ova misao me je dugo proganjala, ali mi je na kraju, zahvaljujući terapiji kod psihologa, sinulo da nikada neću moći da zamenim svog preminulog sina. Tada sam počela da se obrušavam na svog muža, koji se, kako mi se činilo, pravio da se ništa nije dogodilo i da Maratik nikada nije bio sa nama. Optužio sam ga da nije tugovao zbog smrti našeg dečaka kao ja. Tek sam vremenom shvatio da se na svoj način nosi sa gubitkom sina i da sve drži za sebe.

Razveli smo se, ali život od toga nije bio bolji. Otišao sam na posao, gde sam svakog trenutka mogao da briznem u plač i otrčim u toalet da niko ne vidi. Mnogi prijatelji su nestali iz mog života jer su prestali da mi se javljaju i pišu – jednostavno nisu znali kako da se ponašaju i šta da kažu u takvoj situaciji.

Najpre su u meni živele agresija i bes: mrzela sam majke sa bebama, sa kojima su šetale u parku pored naše kuće. I ako sam pored kolica videla ženu sa cigaretom, trgalo me je to što nisam ja tu sa Maratom, već je bila glupo stvorenje koje nije zaslužilo materinsku sreću. Najteže je bilo kada su mi grudi postale strašno naduvene, a počela sam da uzimam lekove za suzbijanje laktacije. Niko drugi nije trebao moje mleko.

Onda sam odlučila da svakako treba da usvojimo bebu ili da rodimo drugu. Ova misao me je dugo proganjala, ali mi je na kraju, zahvaljujući terapiji kod psihologa, sinulo da nikada neću moći da zamenim svog preminulog sina. Tada sam počela da se obrušavam na svog muža, koji se, kako mi se činilo, pravio da se ništa nije dogodilo i da Maratik nikada nije bio sa nama. Optužila sam ga da nije tugovao zbog smrti našeg dečaka kao ja. Tek sam vremenom shvatila da se na svoj način nosi sa gubitkom sina i da sve drži za sebe.

Razveli smo se, ali život od toga nije bio bolji. Otišla sam na posao, gde sam svakog trenutka mogla da briznem u plač i otrčim u toalet da niko ne vidi. Mnogi prijatelji su nestali iz mog života jer su prestali da mi se javljaju i pišu – jednostavno nisu znali kako da se ponašaju i šta da kažu u takvoj situaciji.

Sada mogu sasvim mirno da pričam o tome, ali ovu tugu nisam preživeo. Odjednom me može pokriti, a ja opet padam u prazninu, gde je samo bol. Smrt deteta se ne može zaboraviti! Nemoguće je i nepotrebno živeti kao da vam se ovo nikada nije dogodilo. Morate dozvoliti sebi da tugujete, inače možete poludeti.

Bonus video: