Jeziva priča koja se krije iza najčitanije knjige u Jugoslaviji: Sašu su trudnu držali u kavezu, a kada je rodila bebu..

Saša Božović bila je heroina koja se žrtvovala za svoju zemlju onako kako današnje žene ne mogu ni da zamisle. Tokom Drugog svetskog rata ona saznaje da je trudna. Muž joj odlazi u partizane, a nju u julu 1941. gdone hapse Italijani i odvode u albanski grad Kavaju u logor.

U logoru je već zašla u osmi mesec trudnoće, a tamo je preživljavala pravi pakao. Na njene reči napisane u potresnoj ispovesti retko ko bi ostao ravnodušan.

- Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrčim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgrčiti. To užasno zamara. Ne mogu da zaspim. Čas sednem, čas legnem. Noć smenjuje dan, a dan noć. Vreme prolazi ni u čemu. Zurim u prazno. Često je i glava prazna, bez misli, pokreta. Letve na kojima ležim počinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice oštre. Premećem se. Okrećem. Otvaraju se ranice. Boli. Ne mogu mesto da nađem. Da mi je ona buvljiva samica u "Kući Rogošića". Bar bih šetala, stajala. Gledam Radulovićku. Spava. I deca spavaju. Razmišljam. Mršavi su, pa valjda i ne naležu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoće! Brojim letve. Brojim čvorove na letvama - odlomak je njenog romana... u knjizi je njena muka opisana do detalja, počev od toga kako je koru suvog hleba žvakala da bi za bebu imala mleka, do toga da je toplinom svog tela sušila pelene za malenu Dolores.

Kasnije, Saša je pred porođaj prebačena je u bolnicu u Tirani, gde je u novembru 1941. dobila kćerku, nazvavši je Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri,"La Pasionariji". U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete, a njen pakao ni tu nije stao.

Krajem 1941. godine, zajedno sa ćerkicom bila je razmenjena sa italijanskim oficirima koje su zarobili partizani. Na oslobođenoj teritoriji Crne Gore kao doktorka je formirala prve seoske partizanske bolnice u Crnoj Gori. Nastavila je da radi kao lekar, a često je dolazila u problem. Dati šolju mleka svom detetu koje plače gladno, ili ranjeniku koji danima ništa nije okusio...

Ova heroina spasavala je ranjene borce od smrti, a jedina osoba koju nije uspela da spasi je - njena Dolores. Njena kćerka je umrla 7. marta 1943. godine, tokom Bitke na Neretvi, kada je imala samo godinu i po dana. Devojčica je umrla od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi.

Saša Božović je septembra 1943. godine jedina preživela četničku zasedu vozeći se kamionom putem od Pljevalja ka Prijepolju ispred sela Jabuka, kada su poginuli Boško Buha i Bogdan Radan, politički komesar.

Majčin bol, očajanje i osećaj praznine smenjivali su se, ali je prevladala čudesna vitalnost saznanjem da se mora ići dalje i da ima ljudi kojima se mora pomoći. Nastavila je život, osnovala porodicu, a umrla je 1995. godine u Beogradu.

Saša Božović je negde pred kraj života, vraćajući se još jednom svojoj "Dolores", poručila: "Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu".

Saša je po završetku rata nastavila život, osnovala porodicu, dobila četvoro dece. Sva njena deca žive u inostranstvu, a Saša je dobila i unuku kojoj su dali ime Dolores.

Donosimo vam najpotresnije delove iz knjige "Tebi moja Dolores"

***

"U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete. Čula za to i Keti-Tuši Maljoki. Građanka. Vrlo imućna, a po duši plemenita i sažaljiva. Preko muža, koji je u Tirani imao visok položaj, izdejstvuje kod Italijana da me poseti. Kasnije mi je pričala da je pukovniku dala skupoceni "regalo". Kad je ušla u moju ćeliju izgledala mi je kao vila. Lepotica, vitka, sva u nakitu, raskošno odevena i namirisana finim parfemom. Kad me je videla, tako je vrisnula i zaplakala kao da je rođenu sestru zatekla u krajnjoj bedi i nesreći. Zagrlila je i mene i dete i jecala, jecala dugo. Povremeno joj su se otimale reči: "Povertine! Povertine!" Iz torbice izvadi paket sa dve meke benkice i osam belih kao sneg pelenica. Uz to paket sa kolačima. Salvadore stoji mirno pored otvorenih vrata i malo, malo pa cupne čizmama i nakloni joj se. Najzad ode sva u suzama i reče da će sutra opet doći da mi donese toplu odeću. Istovremeno mi kaže da će ona za moju slobodu učiniti sve.

Sva ta radost trajala je samo do predveče. A onda? Gužva. Smeniše Salvadora. Dođe novi oficir. Pojača se straža. Prozorče zakovaše letvama. Zadju više ne puštaju kod mene. Ne sme ni Skufi unutra. Jedino mi vojnici koji donose hranu ulaze. Začudo, hrana je bolja i obilnija. Iščekujem nešto, ali svakako ne iščekujem dobro. Počinjem da razmišljam. Možda me pripremaju za streljanje. Čekali su da se porodim. Ako me streljaju, šta će biti sa detetom?"

****

"Prigrlih našu Dolores i ljubim joj plave loknice. Jednom rukom držim uzde, a drugom dete prigrljeno uz grudi. Prolazimo kroz raštrkano naselje. Lepo je. Svo u zelenilu i rodu. Ne diramo ništa. Ne sme se. To je naš zakon, a i kažnjivo je ako se prekrši. Samo ako nam dobrovoljno narod nešto da, može se uzeti. Sami nikako. Dešavalo mi se da noću idem kroz šljivik, da me šljive po licu udaraju, naročito kad idem konjem, a da nijednu ne uberem. Iako je noć, pa niko ne bi video, iako se prazan stomak grči.

Na konju, sa detetom, lagano pratim kolonu. Malo sam odsutna i nešto zamišljena. Trže me iznenadno i razdragano cikanje moje devojčice. Pružilo dete ručice uvis prema trešnji punoj zrelog ploda. Steže i opušta šake i sva treperi od radosti. Na licu osmeh i pokreti usnama koji pokazuju želju za hranom. Nikad nije videlo trešnju ni na slici. Niti ma kakav plod crven, ili sličan trešnji. Rođena je početkom novembra, rasla u planinama i snegu. Pitominu je jedino videla u aprilu, kad sam stigla u Nikšićku župu u Šipačno. Nikakvih voćki još nije bilo. Sad joj je osam meseci. Otkud tako snažna želja za ovim crvenim plodom? Otkud zna da je to zrelo, da je to nešto prijatno i lepo? Instinkt. Da li je moguć takav prirodan nagon? I dok tako razmišljam, hvatam joj ručice, ljubim ih, i savijam prema grudima, a glavicu zaklanjam da ne gleda trešnje. Da je na taj način moje srce poželela — dala bih joj ga. A trešnje? Nisu naše. Ne smemo ih dirati, dok neko ne ponudi. A niko ih nije ponudio. Zavaravam je, skrećem joj pažnju na druge stvari i požurujem konja, da pobegnem od crvenih trešanja.

Prošlo je preko trideset godina, a još nisam pobegla od crvenih trešanja. Svake godine, kad vidim prve vezice crvenih trešanja na tezgama, na pijaci — pobegnem. I tako svake godine. Bežim, ali pobeći ne mogu."