"Trpela sam poniženja kao konobarica da prehranim 3 male dece: Sad tužna sinove na groblju obilazim, gorka mi sudbina"

Različite su sudbine ljudi, nečija teža, nečija lakša, ali svako nosi svoje breme. O sudbinama smo pisali i ranije, pisali smo o majci koja je 6 godina gajila bačenu bebu, pa su joj je ukrali iz dvorišta.

Ljudi za života svašta prožive i smiraj vide tek u penzionerskim danima. Vole maštati kako će ti dani izgledati, a ako se planovi putem izjalove, često budu razočarani i prepuste se bolnoj samoći i tuzi. Međutim, neki sa puno optimizma nadilaze poteškoće i stoga ovaj put donosimo ispovest penzionerske koja nimalo ne jadikuje i nije klonula duhom, uprkos najvećim tragedijama.

Vera ima 83 godine i većinu svog života provela je sama. Kako kaže, suprug sa kojim je imala troje male dece, napustio ju je vrlo rano, te je morala sve sama da radi.

Radila sve i svašta da ih obezbedi

“U dvadesetima me je ostavio suprug, i to s troje dece u starosti od 2, 3 i 4 godine. Nisam dobijala nikakvu pomoć ni od države ni od njihovog oca pa sam radila noću i vikendom kao konobarica da bi imali hranu i krov nad glavom. Trpela sam poniženja samo da njih prehranim. Težak je to posao.

Moje najmlađe dete, sin, umro je od leukemije kad je imao 11 godina. Moje drugo dete, takođe sin, utopio se kad je imao 20 godina.

Imam još ćerku. Ona i njen muž ne žive blizu mene. Pre otprilike pet godina uspeli su da usvoje dvoje dece koja su bila teško zlostavljana. Jedno je dete imalo dva meseca, drugo godinu dana, kad su ih dobili. Ovog leta će da napune pet i šest godina.

Što duže nezavisna o drugima

Moja ćerka nikad nije mogla da ima biološku decu. Budući da ona ima pune ruke posla i ta dva dečačića je trebaju, pokušavam sama da se brinem o sebi. Neću njoj da budem na teretu. Imam mobilni, kompjuter i auto, tako da još uvek mogu izaći i obaviti sve što treba. važno mi je što duže ostanem samostalna.

Svakako mi je teško, sad tužna obilazim grob dva sina, gorka mi je sudbina i nije mi lako.

Ne tražim društvo na silu. Moji unuci su mi dovoljni. Volim da idem i igram se sa momcima što je češće moguće, iako je uvek potreban veći deo sledećeg dana se vratim u svoju kolotečinu. Sve je malo otežano kako čovek bude stariji, ali to nije razlog za predaju. Kad se vratim kući, opet sam sama u svoja četiri zida, ali ne osećam se jadno.

“Uz Bibliju nikad nisi sam”

“Iznad svega uživam čitati i proučavati Bibliju tako da stvarno nikad ne mogu biti usamljena. Mojih troje dece za mene je bila najveća radost. Sad sam tužna i prazna... To razume samo neko ko je prošao sličnu sudbinu. Kad ustanem, molim boga da što pre legnem, da mi brže prođe dan. Ne bojim se smrti već se veselim danu kada ćemo opet svi moći biti zajedno, na onome svetu”, opisala je svoj život i svoja razmišljan ona u svojoj objavi na forumu Quora.

Stil/Moje vrijeme