U kovčeg pokojnika 1 stvar nikako ne smete stavljati: Svi Srbi to rade, a veruje se da donosi ukućanima veliku nesreću

Sahrana u Srbiji predstavlja važan događaj koji odražava duboko poštovanje prema preminulom i izražava saučešće porodici. Kada osoba premine, porodica obaveštava rodbinu, prijatelje i poznanike. Ove informacije često se objavljuju i u lokalnim novinama ili na internet portalima. Zatim se preminula osoba se priprema za sahranu. Ovo uključuje oblačenje tela u posebnu odeću, obično svečanu, i postavljanje u kovčeg. U pravoslavnoj tradiciji, na lice preminulog može se staviti ikona, a opelo je jedan od najvažnijih momenata.

Međutim, običaji na sahranama u Srbiji neretko mogu da vas zbune, frapiraju, da se pitate: "Pobogu, šta to čine?!", jer, ukoliko niste iz tog kraja, može vas prilično začuditi zašto na prekrštenim rukama pokojnika kao važan detalj ističe se sat, prethodno navijen ili s novom ubačenom baterijom kako bi radio, ili da u šakama drži mobilni telefon.

Verovatno vam neće biti svejedno ni kada vidite da ubacuju igračku lutku, a preminuli je odrasla osoba. To se čini iz ubeđenja da će se tako prekinuti smrtni niz ukoliko u roku od godinu dana preminu dve osobe u istoj porodici.

- Ako u roku od godinu dana preminu dve osobe u istoj porodici, to je po snazi magije nedovoljan broj, te će morati da dođe do celovitosti, tj. do umiranja i treće duše. Ožalošćeni, kako bi se spasli trećeg gubitka, u kovčeg stavljaju lutku kao simbol supstituta trećeg pokojnika - objašnjava za "Kurir" etnolog Bojan Jovanović.

Poklanjanje para

Običaj darivanja novca pokojniku zadržao se u našim krajevima do dana današnjeg, a preuzet je davno iz grčke tradicije. Stari Grci su verovali da pokojnici moraju da plate čamdžiji Flegiju da ih preveze preko reke Stiks, gde bi započeli zagrobni život.

Opstajanje tog čina u današnja vremena može se posmatrati kroz prizmu praktičnih razloga, a to je novčana pomoć porodici onoga koji je preminuo.

Dugo su se imućni ljudi u selima sahranjivali sa zlatom. Po verovanjima, njima je zlato bilo neophodno da plate put to raja, a porodica se uvek trudi da odvoji najbolji komadi zlata. Ali onda su vremenom lopovi počeli da skrnave grobnice kako bi se dočepali zlatnika, pa se taj običaj iz tog razloga sve manje praktikuje.

Stručnjaci smatraju da su ovi običaji sa stanovišta tradicije nastali pod uticajem mitova i posebno su primetni tokom pripreme pokojnika sa sahranu, kada se u njegove džepove ubacuju mnoge lične stvari, ali i "korisne sitnice", kao na primer češalj, da bi i na onom svetu mogao da vodi računa o svojoj urednosti.

- Običaj je da se pokojniku u blizini nađu parice da bi, po verovanjima, imao da plati "put do onog sveta", a pored toga se stavljaju lične stvari, pa to nekada može biti i ručni sat ili, na primer, štap na koji se oslanjao - kaže Jovanović za "Kurir".

Da li smeju da se stavljaju porodiče fotografije u kovčeg?

Prema srpskim običajima, u kovčeg ne treba da se stavljaju porodične fotografije, jer se veruje, što nam potvrđuje i etnolog Jovanović, da će Bog zajedno sa dušom umrlog sa sobom u večni život povesti i one koji su na fotografiji, a još su živi. Time bi bila dovedena u opasnost porodica preminulog.

U Srbiji je običaj da se pokojnku oblači najbolje odelo, koje je najčešće unapred pripremljeno za sahranu. Veruje se da će pokojnik biti večno u njemu i zato se bira upravo specijalno i najlepše kako bi u večnom životu bio dobro odeven.

Životinje ne smeju biti pored kovčega

U nekim delovima Srbije, kao na primer u užičkom kraju, veruje se da, ukoliko pokojnika kada je sanduk otvoren preskoči neka od domaćih životinja, odnosno ako ima neki bliski kontakt, on će se povampiriti. Ova pojava, veruju, ne sluti na dobro, pa zato ukućani izuzetno vode računa o tome da su mačke i psi izvan zidova doma. Ali isto tako ne ostavljaju pokojnika samog u kući jer se veruje da može đavo da se useli u telo preminulog i time ga natera da ustane iz mrtvih i šteti živima.

U poslednje vreme običaj je da se u džep tog odela stavi čak i mobilni telefon, napunjen, da bi, kako se veruje, mogli u teškim trenucima da se obrate pokojniku i zatraže savet.

Sahrana u venčanici i udaja za pokojnika

Serija "Crna svadba" podsetila nas je na običaje koji su vladali na istoku Srbije, a u nekom izmenjenom obliku mogu se ponegde pronaći i danas. Potiče od verovanja da bog ne prima kod sebe one koji nisu venčani u svom zemaljskom životu.

Ukoliko je preminuo neoženjeni mladić, onda se u selu izabere devojka, kojoj obuku venčanicu i koja će narednih godinu dana biti "pokojnikova žena". Za to vreme ona ne sme da stupa u intimne odnose, niti da bude sa nekim u vezi.

Sada se sve to uglavnom svodi na to da se nevečanom pokojniku na ruku stavi prsten, kao jednostavan znak da su oni bili makar i prividno venčani. Mlade devojke se u pojedinim krajevima Srbije i dalje sahranjuju u venčanici ukoliko su za života bile neudate.

- Pojam sahrane u srpskom narodu je dvoznačan. Kada je primenjivan u žargonu, često se koristi u smislu uništenja, razaranja, dok se u etnologiji ovaj pojam tumači totalno kontra od toga. Etnološki čin sahrane je način da ožalošćeni obeleže mesto na kome se pokojnik nalazi i time ga sačuvaju, tj. obezbede - objašnjava Jovanović.

Zašto se sahranjuju u dvorištu kuće?

Naš narod je razvio veoma kompleksnu mrežu "mrtvačkih" običaja, koji se vrlo ozbiljno shvata, prenosi s kolena na koleno, a jedan od njih je sahranjivanje pokojnika u dvorištu kuće ili na prostranim njivama oko porodičnih kuća.

Nekada je bio to pokušaj "zadržavanja porodice na okupu", a kasnije cilj sahranjivanja pokojnika u dvorištu kuće pretvorio se u sprečavanje potomaka da prodaju kuću, odnosno imanje, i da se time zapravo obezbedi opstanak nekretnine u porodici.

U kovčeg se uglavnom stavljaju predmeti koje je preminuli koristio i voleo, što potvrđuje i sagovornik Kurira predsednik Udruženja privatnih pogrebnika Srbije Vlada Radović i vlasnik jednog pogrebnog preduzeća.

Zašto je važno paljenje sveća?

Običaj paljenja sveće za pokoj duše pokojniku je od izuzetne važnosti, budući da se veruje da osoba koja umre bez nje luta u tami na onom svetu, a moguće je da dođe i do njenog povampirenja.

Ukoliko želite da pomognete pokojniku da nađe svoj mir, veruje se, nikako ne zaboravite da mu zapalite sveću i osvetlite put. Pretpostavlja se da odavde i potiče izreka "Ne dao mu bog sreće, ni pri smrti sveće".

- Najčešće sam prisustvovao situacijama kada se u pokojnikov kovčeg ubacuju lične stvari kao što su omiljene novine, knjiga ili naočari - kaže Radović, i naglašava da ove mnogima čudne, da ne kažemo bizarne, običaje ne poštuju samo "neobrazovani" ljudi:

- Skoro sam imao slučaj da je doktorka poreklom iz Srbije preminula u inostranstvu i na sahrani su joj stavili lutku u sanduk.

Na Homoljskim planinama Radović je imao priliku da vidi običaje koji datiraju još od srednjeg veka.

Crni humor

Vlada Radović ispričao nam je i jednu anegdotu sa sahrane.

- Pre nekoliko godina na sahrani su pokojniku u kovčeg ubacili telefon, ali nisu primetili da je unuk pokojnika pred kraj sahrane taj telefon uzeo iz kovčega. Nakon nekoliko dana stigla je poruka sa broja koji su bližnji mislili da se nalazi duboko ispod zemlje, koja je glasila: "Uplatite mi kredit", i dok su se svi ukućani sledili, unuk se slatko ismejao u ćošku sobe.

- Na kapke pokojnika stavljane su sitne pare ukoliko je pokojnik preminuo otvorenih očiju. Oni veruju da ne valja da oči pokojnika nekoga vide. U većini krajeva vlada verovanje i da ne valja stavljati ogledalo u kovčeg da pokojnik ne bi video svoj odraz i ne treba stavljati oštre predmete kako se ne bi povredio.

(Stil / Kurir)