Ratnih '90-ih Srpkinja se udala za Hrvata: Živeli u Sarajevu, pa u ratu doživeli najgori horor, ali epilog priče je čudo

Porodica Škorak kada je 1981. godine dobila stan u Sarajevu nije ni sanjala da će 11 godina kasnije pobeći i ostati bez njega, kao i bez uspomena i života koji su tu izgradili. Jedino što im je bilo važno da su zajedno.

Olivera, poreklom Srpkinja i Josip, poreklom Hrvat iz Zagorja, bračni život započeli su 1981. godine u Sarajevu. Medicinska sestra i predavač u srednjoj Vojnoj školi u Rajlovcu, gradili su zajednički život u socijalističkom vremenu i bivšoj Jugoslaviji u kojoj je životni tok imao svoj red – škola, vojska (za muškarce), posao, stvaranje porodice, odgajanje dece, penzija i ono što nas sve na kraju čeka.

Njihov miran i porodičan život naglo je prekinuo rat 1992. godine koji ih je zadesio sa dvoje dece, dečakom i devojčicom starosti 10 i 7 godina.

”Prve napetosti u Bosni počele su početkom 1991. godine, ali sećam se da moje tadašnje komšije, koje su bile svih veroispovesti i nacionalnosti, i ja nismo to uzimali za ozbiljno. Stvarno smo se svi voleli, nismo ni sanjali da će doći do čega je došlo. Rodbina i prijatelji iz Srbije pomogli su mom suprugu da dobije prekomandu kao član JNA i da dođe u Beograd jer bismo tako bili bliži našim kumovima i prijateljima koji su nas savetovali da odemo što pre jer se spremao građanski rat”, objašnjava Olivera za "žena.rs"

Kada je rat počeo 1. marta 1992. godine na teritoriji BiH, stan Škorakovih u Sarajevu je čuvala njihova komšinica, ali posle par meseci više im se nije javljala. Ubrzo su saznali da se najverovatnije neće vratiti u Sarajevo i njihov dom, što se kasnije ispostavilo kao istina.

”Izgubili smo sve. Nije ostala nijedna uspomena iz tog vremena. Toliko sam žalila za svojom kućom da sam noćima sanjala kuhinjske krpe koje sam kupila pre nego što smo otišli”, dodaje ona.

Po dolasku u Beograd maloletna deca nastavila su školovanje. Nažalost, život u Srbiji devedesetih ni za koga nije bio lak, pa ni za izbeglice. Hiperinflacija, ekonomsko i društveno propadanje nisu išli na ruku ovoj porodici. Sredinom devedestih Oliverin suprug, Josip, ostaje bez posla i zbog brige za svoju decu i dalju egzistenciju odlučuju da se prijave za program koji su napravile državne institucije Kanade i koji je pružao prihvat izbeglicama iz mešovitih brakova u njihovu zemlju. Rat je učinio da su mnogi mešoviti brakovi se raspali zbog verske i nacionalne netrepeljivosti koja je vladala u ratnom periodu.

”Prihvatili su nas iz trećeg pokušaja i otišli smo iz Srbije 21. janura 1997. godine u Vankuver. Morali smo zbog naše dece i dalje budućnosti. Kanadska država nam je obezbedila stan, socijalnu pomoć i učenje engleskog jezika. Dok nismo savladali engleski nismo mogli da počnemo da radimo. Naše kvalifikacije i obrazovanje nije važilo tamo. Deca su se mnogo lakše adaptirala jer su već učila engleski dok su bila u Srbiji. Za mene i Josipa to je bio veliki stres. Došli smo u nepoznato, ne znamo jezik i plašili smo se da se nećemo snaći. Socijalni radnik je bio stalno u kontaktu sa nama i pratio napredak”, priča Olivera.

Kazala je da je dolazak u Vankuver bio jako neobičan za njih. Kako nam je objasnila, čudili su se što veliki broj ljudi vozi bicikl i šeta pse, jer to nije bilo specifično za tmurno vreme devedestih na prostoru tadašnje Jugoslavije.

Nakon što su savladali jezik radili su ”obične” poslove. Josip je bio zaposlen kao obezbeđenje u jednoj firmi, a Olivera kao čistačica u hotelu. Danas je menadžer na mestu na kom je i počela da radi. Josip je pre par godina oboleo od raka prostate koji je operisao, a država mu je omogućila, zbog težine oboljenja, da bude na bolovanju dok ne stekne starosne uslove za penziju.

Njihova deca, što je normalno za svu kanadsku decu, počela su da rade poslove u toku srednje škole, što im je omogućilo da kupuju i priušte sve što su želeli.

”Deca su se sjajno pokazala u školi, a sad su već odrasli i imaju uspešne karijere i svoje porodice. To je ono što je nama bilo najbitnije jer dolazak ovde je bio najbolji izbor za našu decu. Naše porodice i prijatelji nam nedostaju svakog dana. Ujutru kad ustanem prvo razmišljam gde li su, šta rade, dok ja pijem kafu. Naravno, da se čujem sa svima njima i dolazimo povremeno u našu bivšu Jugu. Svakodnevno imam želju da ih vidim i samo da ih zagrlim”.

Danas porodica Škorak i njihova deca žive stabilnim i mirnim životom koji, nažalost, nisu mogli da ostvare dok su bili na našim prostorima.

Stil/Žena.rs