"UMIREM, GOTOVA SAM" - OVAKO JE USNIJA REDŽEPOVA PROVELA POSLEDNJE DANE ŽIVOTA: Njena poslednja želja tera suze na oči

Pevačica Usnija Redžepova više od tri godine bolovala je od raka pluća, a svoje poslednje dane provela je u Kliničko-bolničkom centru u Beogradu. Kako se pisalo, pevačica se svakodnevno borila s neizdrživim bolovima. Usnija je preminula 1. oktobra 2015. godine.

- Ne puštajte me, ostanite sa mnom. Umirem! Gotova sam! Borim se koliko mogu, hoću da ozdravim. Svakodnevno se mučim s bolovima i teško dišem. Stanje mi se mnogo pogoršalo. Ležim u krevetu, jedva uspevam da sedim. Pokušala sam da ustanem kako bih prošetala, ali ne mogu se osloniti na noge. Dosta sam smršala, kao da nisam ja, ljudi me čak i ne prepoznaju. Pijem samo vodu, nemam snage ni da jedem - rekla je tada pevačica.

Publika je od početka do kraja obožavala njene pesme, kolege su je poštovale, a ona je čitav svoj vek provela u braku sa čovekom s kojim se beskrajno volela. Uvek smirena, ljubazna, nasmejana i puna pažnje za sve oko sebe, bila je jedan od najboljih primera da život voli one koji vole njega.

Pevačicu život nije mazao, a često se prisećala svog teškog odrastanja, u bedi i siromaštvu.

- Moja mama Sabrija bila je Turkinja, a tata Jašar Rom, džambas. Otac nije mogao da ima dece sa prvom ženom pa se oženio mojom majkom, udovicom koja je već imala sina i ćerku. Rodila je još nas četvoro i kuća je bila puna mališana. Živeli smo sirotinjski, u teškim uslovima, borili smo se da preživimo, ali to je ipak bio najlepši period u mom životu - prisećala se Usnija.

U 65. godini život je počeo da joj se menja. Zbog problema sa srcem, 20. septembra 2012. hitno je smeštena u Urgentni centar u Beogradu. Nakon detaljnih lekarskih pregleda, utvrđeno je da mora na operaciju i ubrzo su joj ugrađena dva stenta. Bio je to, kasnije će se ispostaviti, početak njenog kraja.

Teškom zdravstvenom stanju predhodio je i težak gubitak od kog se nikad nije oporavila. 2005. godine, iznenada je preminuo njen suprug.

Isprva se činilo da su konvencionalne terapije pomogle, da su citostatici i zračenje dali rezultate. Usnija je govorila da se oseća bolje, nadala se da će ponovo stati na scenu i zapevati. Ali, ubrzo je ponovo pala u postelju. Dok je bila u Skoplju, pomagali su joj brat i snaja. Samo se čekalo da se vreme malo prolepša kako bi mogla da podnese put do Beograda i odlazak na novu terapiju. Kad je na proleće stigla, prognoze nisu bile nimalo optimistične, piše Puls.

Trinaestog avgusta 2015. primljena je na intenzivnu negu. Lekovi nisu pomagali i gotovo nije mogla da diše bez boce sa kiseonikom. Takođe, sve duže je spavala, da bi poslednjih dana septembra zapala u besvesno stanje.

Kad je osvanuo 1. oktobar, iznenađujuće sunčan za tmurnu jesen, Usnija je možda i ozdravila. Možda joj se, nakon tri godine patnje i bola bez Šeleta, bez zdravlja, bez muzike i bez sebe, konačno vratio mir koji je tako pažljivo i dosledno gradila čitavog života. Sahranjena je ništa manje sunčanog 4. oktobra na groblju Butel, u Skoplju.

Na poslednjem ispraćaju Usnije nije bilo njenih kolega iz Makedonije, nije bilo oproštajnih obraćanja, ni jedne jedine reči poslednjeg pozdrava. Na poslednji, skromni i tihi ispraćaj, došli su samo njeni najbliži brat Reško, snaha Emira, rodbina iz Skoplja, pevačice Esma Redžepova, Vaska Jankovsa... Od zvaničnika na pogreb je stigao Nedžad Mustafa, ministar bez portfelja u Vladi Makedonije iz redova Romske stranke.

Posle opraštanja rodbine, prijatelja i drugova iz detinjstva, kraj kovčega ispred kapele, gde se pred polazak povorke spontano prolomio aplauz, Usnija je ukopana na muslimanskom delu skopskog groblja Butel, na parceli gde počivaju njeni najbliži. To je bila njena poslednja želja.

Bonus video: