KAD JE OVO NAPISAO, ĆOPIĆ JE SKOČIO S MOSTA: Poslednji sat je proveo s osobom koja ga nije sprečila u nameri da se ubije

Branko Ćopić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti, nažalost, završio je svoj život tragično 26. marta 1984. godine, skokom sa Brankovog mosta.

U dokumentarnom filmu "Moja mala iz Bosanske Krupe", reditelja Puriše Đorđevića, prikazana su poslednja dva sata života ovog velikog srpskog pisca. Film se temelji na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka školovali u Beogradu kada je bio dečak. Zahvaljujući Srećkoviću, koji je kasnije postao novinar uz Ćopićevo pomaganje, "Novosti" su dobile proširenu verziju njegovog svedočenja.

"Upoznao sam Branka 14. jula 1964. kada sam primio nagradu Poletarca za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zašto sam mu se dopao, ali Branko i njegova žena Bogdanka su došli u selo i predložili mojim roditeljima da me školuju kod njih", priseća se Srećković.

Njegova priča nastavlja se kroz skoro pet godina provedenih u njihovoj kući, gde je bio prihvaćen kao rođeni sin i gde su ga naučili mnogo vrednih stvari u životu. U početku je bio plašljiv i nesiguran, pa je koristio kredom obeležavao svaki kutak da bi mogao da se vrati kući jer nije poznavao Beograd. Međutim, zahvaljujući Branku, postao je upoznat sa svim tajnama grada i života u njemu.

Branko mu je poverio mnoge lične priče, uključujući anegdote iz svog detinjstva, priče o porodici, prvim ljubavima i kako je započeo svoj pisateljski put. Setio se i svog prvog dolaska u Beograd 1935. godine, kada na železničkoj stanici nije imao koga da ga dočeka, pa je čak prenoćio ispod savskog mosta. Njegove reči i priče otkrile su svu dubinu i bogatstvo njegove ličnosti.

U međusobnom odnosu, Branko Ćopić nije ga oslovljavao imenom, već "jarane moj", što je još jedan primer njegove iskrene brižnosti prema svom mladom štićeniku. Iza ovog izuzetnog pisca ostala je ne samo književna baština već i izuzetno dirljiva priča o odnosu koji je izgradio sa Momčilom Srećkovićem, koja svedoči o njegovoj humanosti i brižnosti prema mladima i njihovom obrazovanju.

Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.

"Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.

Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži Doživljaji mačka Toše i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…"

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.

"Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.

"Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali – brojne kolege – pisci, mnogi drugovi – saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.

Opraštajući se sa svojim prijateljem koji je tragično okončao život, Desanka Maksimović se setila lepih trenutaka koje su proveli zajedno.

Dva dana kasnije u Politici je objavila “In Memoriam” posvećen tragično nastradalom prijatelju:

"Bio mi je Branko Copić jedan od najboljih komšija koga sam ikada imala, sadrug, sabrat, s kojim sam često zajedno putovala po školama da čitamo deci, čovek s koim sam imala isto mišljenje o književnosti, a to je vrlo važno. Isto smo mislili i u ulozi poezije i književnosti u životu čovekovom. Ne mogu prosto da zamislim da njega može smrt da uzme. Kada se samo setim njegovih divnih humoristickih priča. Kad god bismo, ma gde, čitali on je bio glavni."

Posedovao je humor, kako bih rekla, neizmišljen koji je izvirao iz naroda i koji je mogao i najvećeg skeptika da nasmeje. Ne mogu da zamislim da će čovek koji je zasmejavao ceo naš svet, sada raplakati sve one koje je tako dugo zasmejavao. Deca će naročito žaliti Branka Ćopića, njegovu “Ježevu kućicu”, njegove divne “Oglase”. Mislim da nema njegove pesme koju naša deca ne znaju." Ceo narod će Branka žaliti i kao čoveka i kao pisca koji je našem narodu mnogo dao — napisala je Desanka za Politiku.

Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga, Bogdanka – Cica, našla ga je kasnije, u limenoj kutiji “Pelikan” u kojoj je držala pribadače.

Pisac se oprostio rečima

“Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine!”