JEDVA IMALA ZA KORU HLEBA, KAO TINEJDŽERKA RODILA DETE I OSTAVILA U DOM, SAD JE NAJVEĆA ZVEZDA: Zavela oženjenog moćnika
Priča Ane Bekute ostavlja bez teksta, mnogi ne znaju kroz šta je sve prošla na putu do estradnog vrha.
Autor:
Pevačica Ana Bekuta mnoge je zabrinula nakon što se povukla iz javnosti, te se nije pojavila ni na snimanju poznatog muzičkog takmičenja u kojem je i član žirija dugi niz godina. I dok jedni smatraju da ima neodložne poslovne obaveze, sa druge strane, mnogi smekulišu da vlasnica čuvenih hitova ima problema sa zdravljem. Iako se Ana do sada nije oglašavala po tom pitanju, na njenim društvenim mrežama je objavljen čitav niz datuma njenih nastupa, te se čini da je sa ovom damom sve u redu, te da je traženije nekog ikad.
Kako je Bekuta preko trnja došla do vrha estrade?
Rođena je 6. septembra 1959. godine u mestu Banja blizu Priboja. U karijeri dugoj preko četiri decenije snimila je 18 studijskih albuma i isto toliko kompilacija. Održala je brojne koncerte u Srbiji i inostranstvu, a poslednjih nekoliko godina stalni je član muzičkog takmičenja “Zvezde Granda”. Ipak, život je nije uvek mazio. Zapravo, veći deo života gazila je preko trnja, ali je na kraju stigla do zvezda. Po njenom životu mogao bi da se napiše roman, a svoja sećanja o najranijem detinjstvu često je iznosila.
“Skromnost u kojoj sam rasla donela nam je i mnogo sreće. Još uvek pamtim svoju prvu i jedinu lutku, kao i loptu, koju mi je poslao tatin drug iz vojske, Steva Malatestinić, zbog čega ga se sećam sa velikom nežnošću” – pričala je pevačica za Story. “Roditelji nisu bili u mogućnosti da sa nama provode previše vremena, jer im je to vreme bio neophodno da nam obezbede egzistenciju, tako da su pravila ponašanja bila kruta i stroga. Tata nas je kažnjavao tako što bi nam izvadio lampice iz radija lampaša koji je bio najdraža stvar u našoj kući. Oduzeti nam muziku bila je gora kazna nego kada mi sada zabranimo deci upotrebu računara, a ta lampica bila je kao sada miš za kompjuter. Nagrada nam je bila šator koji nam je otac leti pravio u dvorištu naše kuće. Konstrukcija je bila od hrastovog drveta, a krila od serdžade koju je mama donela u miraz. Raznežim se čim počnem da pričam o tome, jer mi se valjda u nozdrvama javi taj miris grubog tkanja koji me vrati u vreme kada smo sestre i ja bile male, roditelji živi i mladi, a ceo svet dalek i nedokučiv, kao slavski ručak."
Iako je dolazila iz stroge i patrijarhalne porodice, Ana je želela da proba mnoge stvari. Mladalačka naivnost i velika ljubav koju je osećala prema tadašnjem dečku doveli su je do toga da je sa samo 17 godina kao ginazijalka ostala u drugom stanju. Roditelji nisu mogli da joj pomognu, nije imala podršku okoline, sama se borila da donese na svet dečaka kome je dala ime Igor.
“Doba odrastanja došlo je prebrzo. Mene je zateklo bez romantičnog ulepšavanja, jer je istina da je moje prve prave izlaske veoma brzo zamenilo menjanje pelena i briga o bebi. Moje materinstvo bilo je svakako prerano, ali mi je ujedno i najdragocenije iskustvo u životu”, govorila je pevačica koja se tada sa tugom u glasu prisećala trenutka kada je zbog nemogućnosti da sama odgaja dete bila primorana da ga ostavi u domu za nezbrinutu decu.
S obzirom na to da se sa bebinim ocem vrlo brzo rastala, teške životne okolnosti primorale su je da dete ostavi u domu. Bila je to najteža i najpotresnija scena u njenom životu u kojoj se sa ogromnom radošću susretala sa svojim naslednikom, a sa gorčinom i suzama ga iznova ostavljala u domu.
Znala je da nema izbora i da mora da se bori, a znala je i da je najbolja u pevanju pa je odlučila da tim putem krene.
“Sećam se sebe sa dvadeset godina kako mlada i preplašena pevam u hotelu Mileševa u Prijepolju, što je ujedno bio moj prvi angažman koji sam dobila sasvim slučajno, jer se razbolela stalna pevačica. Naime, preporučio me je kolega sa kojim sam nastupala na lokalnom takmičenju Prvi glas Prijepolja. Tako je sve i počelo. Sledećih pet godina pevala sam po hotelima širom tadašnje Jugoslavije. Repertoar je bio šarolik, od narodnjaka do ruskih romansi. Pevala sam sve što mi se dopadalo, ponekad na zgražavanje orkestara koji su me pratili, ali ja sam terala svoje i sledila svoj muzički ukus”.
Najteži period u životu
Bekuta ovaj deo života pamti kao veoma težak, puno je radila i trudila se da svom nasledniku obezbedi najbolje i nadljudskim naporom uspela je da vešto spoji poslovne ambicije sa roditeljstvom. Sina je nakon nekog vremena preuzela iz doma i dečak je od tada stalno bio sa majkom.
Kako bi grabila ka vrhu, odlučila je da otputuje u Čačak sa orkestrom pošto je čula da tamo može da se upozna sa kompozitorom Predragom Vukovićem Vukasom. Intuicija joj je bila nepogrešiva, jer joj je upravo on napisao pesmu “Ja nisam rođena da živim sama” koja ju je vinula u estradni vrh. U tom periodu dobila je i nadimak koji i danas sa ponosom nosi. Postala je Ana Bekuta.
“Mislim da se ništa ne bi bitno razlikovalo. Tadašnji kompozitor mi je to rekao i ja sam mu verovala, imao je divnu poziciju i tvrdio je da je bolje da promenim to svoje prezime, nije mu obećavalo. Zapravo je potpuno bio u pravu, u svoju karijeru sam krenula kao Ana Bekuta, a to ime se brzo zapamtilo i pročulo” izjavila je pevačica za “Alo”.
Kasnije su se hitovi ređali: “Rano moja”, “Stani, stani zoro”, “Umri muški” i drugi, a ona je postala jedna od najpopularnijih pevačica narodne muzike. Ipak, to nije značilo da je imala dovoljno novca za sve.
Plaćala je kriju u iznajmljenom stanu na Senjaku, pozjamljivala čekove, jedva dolazila do namirnica. Baš u tom trenutku njena sestra Milina ostala je bez posla, mlađa Dobrila je u vreme hiperinflacije živela od male plate, a otac se razboleo.
“Kod mene u iznajmljenom stanu primao je infuziju, jer nije bilo uslova da ostane u bolnici. Ubrzo nas je i napustio... Igor je baš u to vreme bio u vojsci, a ja sam se strašno plašila. Bojala sam se za sve nas i bilo mi je beskrajno teško. Vešto i ljudski sam potisnula iz sećanja jezivu brigu i strah za sina koji je bez upaljenih svetala vozio vojne “stodesetke” od Prištine do Priboja.” Kada je Igor izašao iz vojske, Ana je postala baka. Prvog unuka Branka dobila je 1998. godine, a unuku Sonju dve godine kasnije, oboje su i dan danas centar njenog sveta.
Ana Bekuta, pre Milutina Mrkonjića Mrke, bila je u ljubavi i sa jednim muzičarem. Naime, početkom osamdesetih, kada se prijavila na konkurs koji je raspisao bubnjar Predrag Vidović Preja, otpočela je ova ljubavna priča. Voleli su se, živeli u Šapcu i sve je bilo idilično, a onda je usledio razvod. Kako se tada pisalo, pevačica je iz braka izašla bez meterijalnih sredstava. Navodno je krenula od nule.
Kada je uplovila u emotivnu vezu sa Milutinom Mrkonjićem 2011. godine, njihova priča danima je bila senzacija u medijima, naročito zbog činjenice da je on i dalje bio u zvaničnom braku sa prvom suprugom. Ipak, njihova ljubav pobedila je sve predrasude, živeli su zajedno i uživali u ljubavi do poslednjeg dana. Tokom njihove veze Mrkonjić se i potpuno povukao iz politike i maksimalno posvetio Ani.
“Mirnije živimo. On već šest godina nije u politici, od kada je dao ostavku. Pomaže mi, često putuje sa mnom na nastupe”, rekla je Ana za "Kurir" i nastavila da priča o njihovom bajkovitom odnosu.
”On je tu kao podrška, zaštita, navijač. Voli da gleda nastupe i bude tu dok radim. Osećam sigurnost. Ništa drastično se nije promenilo u mom životu od kada smo zajedno, samo sam dobila svoj mir koji sam tražila. To sam mu sugerisala na početku i to mi je omogućio. Ništa mi nije poremetio, samo se priključio i poštuje sve. Volimo se već sedam godina.”
Idealna ljubavna priča, baš kao u bajkama, trajala je dok ih smrt nije rastavila. Tog 27. novembra 2021. godine srce Milutina Mrkonjića prestalo je da kuca, tuga se ponovo uselila u dom Ane Bekute, a ona se od njega oprostila stihovima svoje pesme: “Svaki dan naše ljubavi, dva su dana sećanja”.
Stil / Kurir / Lepa i srećna