"NISAM VERNIK, A BOG MI JE SPASAO ŽIVOT NAJMANJE PET PUTA": Ono što je preživeo Žika Jelić nema ni u horor filmovima

Gostujući u emisiji "Realna priča" na Kurir televiziji, Žika Jelić otkrio je kako se nosio sa najtežim momentima u životu.

Muzičar je doživeo dva strujna udara na bini, požar u kombiju i saobraćajnu nesreću iz koje se teško izlazi živ.

Autorki emisije Isidori Lukić ispričao je da mu se više puta dešavalo da je na ivici života i smrti.

- Desilo mi se više puta da sam na ivici života i smrti, to su bile opasne situacije u kojima se lako gubi život. Ja sam ga gubio i vraćao se, prelazio sam tu liniju i vraćao se nazad. Što je dobro, jer sada ne bih bio ovde. Sa druge strane, mnogi žive život i nikada im se ništa ne desi. Ja sam morao da budem na nekoj vrsti ispita, sad kakav je to ispit i o čemu se radi ali definitivno sam bio u jako opasnim situacijama. O njima pričam bez problema, ali ne bih voleo da se dešavaju ljudima jer je to veliko pitanje. To što sam ja doživeo ne želim nikome da se desi. Tu ne može da se izvuče pouka, to se samo neobjašnjivo desi. Zbog čega i zašto, ne umem da objasnim - ispričao je Jelić.

Nisam vernik, ali me Bog spasio

"Najgore je bilo pre dvadesetak godina. Ne znam kako sam tada ostao živ i jedino mogu da zahvalim Bogu. A nisam vernik. Vadili su me iz slupanog automobila tako što su morali da ga seku. Sećam se glasa medicinskog tehničara koji je rekao: „Tebe je Bog pogledao, pa ti si živ!“ Izgleda da je Bog rekao – tu si, na liniji, ali nećeš ispod nje i da ideš kod mene."

Ističe da su ga ove životne nedaće dosta promenile.

- Promenio sam se nakon tih situacija. Dosta vremena sam proveo u rehabilitaciji i na operacionom stolu. Sve to utiče na ponašanje, ja sam ranije bio tolerantniji i strpljiviji, a sada više nemam toliko vremena ni sluha da slušam ljude i njihove žalbe. Gledam što racionalnije da iskoristim svoje vreme - rekao je Žika za Kurir.

Ju grupa

"Nastanku našeg benda prethodili su Džentlmeni, koji su bili veoma popularna beogradska grupa. Nastupali smo i pred predsednikom Titom za njegov rođendan, a tu priču ljudi mogu da čuju i u našem dokumentarnom filmu. Kad smo oformili grupu 1970. godine, gostovali smo na radiju Studio B kod Zorana Modlija, koji nam je predložio – pošto nismo imali ime – da u diskoteci koju je držao u Zemunskoj sinagogi pitamo publiku kako da se zovemo", ispričao je Žika za Faktormagazin.ba.

Proslavio ih je Zoran Modli

Bio je 29. novembar, tada važan praznik. Modli je objasnio publici o čemu je reč i potom izvadio onu plastičnu korpu za kancelarijski otpad i u nju je prikupio predloge. I mi na pauzi počnemo da otvaramo te ceduljice i pod baterijskom lampom ispod stola, gde su mu stajali gramofon i ploče, počnemo da čitamo raznorazne predloge, smejemo se i u jednom trenutku naiđemo na predlog Ju grupa. Odmah smo znali da je to – to. Bilo je kratko i sve jasno: i naše poreklo i muzika kojom ćemo da se bavimo, imalo je dodir i s tradicionalnom muzikom koju smo već počeli da koristimo. Ime Ju grupa predložio je te večeri u Zemunskoj sinagogi Miroslav Stanivuk.

U braku je dobio dve ćerke

Žika je dobio ćerku Anu, a posle tri godine Tamaru. Međutim, jedna situacija je bila smešna, a Žika se šali da je na kratko imao i sina.

"Nemam žal što nemam sina, mada mislim da je nekako savršena porodica kad muž i žena imaju jedno muško i jedno žensko dete. Kod mene se to nije desilo, nema veze, srećan sam i ovako. Međutim, desila se greška prilikom rođenja druge ćerke. U knjigama u „Narodnom frontu“ vodilo se ceo jedan dan da je Tamara dečak. Eto, imao sam jedan dan muško dete, ali više ga nemam, ha, ha, ha! U svakom slučaju, doživeo sam i taj osećaj – kako se oseća čovek kad dobije sina! Ha, ha, ha!"

Stil/Kurir/Faktomagazin.ba