OVO JE PRAVA ISTINA O ZONI ZAMFIROVOJ KOJU MALO KO ZNA: Kraj ljubavi Maneta i nje ŠOKIRA, a 1 TAJNA se strogo čuvala

Prava Zona Zamfirova bila je toliko lepa, da se o njoj pričalo širom Srbije. Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je Stevan Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka. Celu priču Sremac je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini. Nušić se u ovom gradu družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona.

"Vi današnje devojke odma' sve na megdan, a mi smo znale da sve sakrijemo u jelečiće. Ej, pusta mlados", ovako je u dubokoj starosti svojim unukama u Beogradu pričala Jevrosima Kijametović, zvana Zona.

Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako:

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana. Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: "Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima".

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je "pucala" ova bruka po Prištini.Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

Kosta Dimitrijević, novinar "Politike" i poznavalac Sremčevog dela, piše:

"Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio - Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati". Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Na rukopisu "Zone Zamfirove" radio je od 1898. do 1903. godine. Sremac je, ipak, zamislio priču u kojoj se sve završava srećno. Čorbadži Zamfir nije imao kud i posle podvale dao je kćer za Maneta. Ali u stvarnosti je bilo drugačije.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Mladi supružnici Aleksa i Zona preselili su se odmah u Prizren gde su izrodili tri sina i dve kćeri Dimitrija, Savu, Milku, Krstu i Danicu. Aleksa je 1913, prilikom pobune Albanaca nastradao. Zona je, zatim, sa porodicom prešla u Uroševac, a za vreme okupacije 1943. došla je u Beograd. Prvo se nastanila u Resniku, pa na Zvezdari, i na kraju u 27. marta.

Istina o Sremčevoj "Zoni Zamfirovoj" nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće 1952. ispričala sve. Zatim je pozvao Mišu Markovića, publicistu, da zapiše celu priču i sačuva je za buduća pokolenja.

Zona Kijametović imala je ukupno devet unuka i 14 praunučadi. Jedna od praunuka dobila je ime Zona.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je 1952. u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju. Na njenom grobu i danas piše "Ovde počiva Zona Zamfirova".

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo - a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.

Zoni nije bilo ravne po lepoti i stilu. Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Sa druge strane, Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik, u novembru 2002. godine objavila je priču o "autentičnoj" Zoni, Zojici Janković, kćeri Hadži Smiljana Jankovića.

"Vesnik" na samom početku te priče negira ranije "verzije" o tome kako je autentična Zona u stvari živela u Prištini, da se zvala Jevrosima Kijametović, a da je postala junakinja Sremčevog dela na osnovu priče Branislava Nušića koji je svojevremeno bio u diplomatskoj službi u tom gradu.

Pre toga je, inače, kako navodi "Niški vesnik", u književnoj kritici bilo prihvaćeno mišljenje profesora Pavla Popovića da se autentična radnja romana "Zona Zamfirova" zapravo dogodila u Skoplju (P. Popović, „Čovek i delo“, Srpska književna zadruga, 1935. godine).

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv“što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine „potresao njegovu porodicu“.

Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838-1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji „nije znao šta ima“. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu. Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice“.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa („zar čorbadžijska kerka, za siromašno selsko momče“?)! I pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili 12 unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali, srećan život Zojčeta i Ganeta, ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca Zojče (Zona) umire 1884. godine u 31. godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena sa kojom je izrodio još petoro dece, opet zvala Zojica.