KAD JE SIN SA GROBARIMA PODIGAO KOVČEG SA MRTVIM TELOM VUKA KARADŽIĆA, BIO JE ZAPREPAŠĆEN: Umro je na neverovatan način

Vuk Karadžić preminuo je 7. februara, 1864. godine, a o njegovoj smrti pokrenule su se razne kontroverze. Prema nekim podacima umro je od meningitisa, odnosno zapaljenja mozga.

Njegova smrt nastupila je pola sata pre ponoći, a konstatovao ju je Vukov lični lekar, Eugen Braun.

Doktor Eugen Braun duboko se naklonio i iskazao svoja saosećanja u bolu Vukovoj supruzi Ani Kraus. Zbilo se to nekoliko časova nakon smrti bolesnog Vuka, čije je telo u francuskom ležaju "loarje" ležalo ohlađeno i pomalo ukrućeno već nekoliko časova. Vuk je na sebi imao sivo-prugaste pantalone, belu košulju od praške vunene čoje i preko nje starinski prsluk narodne nošnje, takođe od čoje, piše portalibris.rs.

Vuk S. Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Kao čovek u poznim godinama, Vuk je u sebi nosio mnogo bolesti, ali se danas pouzdano tvrdi da je umro od meningitisa, ili – zapaljenja mozga. Međutim, Vuk (prema kasnijem prisećanju njegove žene Ane Kraus i kćeri Mine) nije imao nijedan simptom ove bolesti: nije ga bolela glava, niti ga je mučio vrat, nije mu se "vrtelo" u glavi, niti je gubio svest u toku bolesti u zadnjih sedam meseci bolovanja. Jedinu bolest koju je imao, bila je "isušena lijeva noga", kako je Vuk često govorio za paralizu leve potkolenice, koju je zadobio od povrede kada je 1816. pao s konja i povredio se, ali ona ga nije mučila u toku bolesti.

Sumnju u istinitost dijagnoze lekara Eugena Brauna podgrejalo je i kasnije sećanje Mine, Vukove ćerke, da je Eugen Braun, "čudno i neprestano" gledao u levu nogu mrtvog, na krevetu Vuka. Kako je Mina zapamtila, "doktor Braun je neprekidno gledao u levu, ranije bolesnu, nogu mrtvog Vuka", zatim je, prema njenom sećanju, "podizao i zavrtao nogavicu od pantalona, opipavao kost" i „merio toplinu kože" Vukove leve potkolenice "nekakvom čudnom spravom", koju Mina nije mogla da objasni, ali se prema njenom svedočenju, to danas apsolutno može smatrati nekom vrstom ondašnjeg toplomera.

Vukova žena Ana potvrdila je kasnije, nakon nekoliko godina od Vukove smrti, reči svoje ćerke Mine, dodajući par detalja, kojih se prisetila u ogromnoj gužvi i pometnji u danima Vukove smrti i sahrane, među kojima je i ovaj: "Čak i posle dva dana ležanja na odru, Vuku, ukočenom i mrtvački ledenom, leva bolesna noga delovala je gipko, modro i prokrvljeno. Odavala je utisak topline i veoma jake cirkulacije, unatoč što je Vuk već dva dana bio mrtvački siv i beživotan."

Vukov sin Dimitrije sećao se kasnije da je 1897, kada su Vukovi posmrtni ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjeni u porti Saborne crkve, "bio zaprepašćen koliko je Vukov kovčeg lak, kao da je bio prazan". To su izjavila i ostala trojica grobara koji su zajedno sa Vukovim sinom Dimitrijem prenosili Vukov kovčeg iz Beča u Beograd; austrijske vlasti, kao i srpske, na molbu Vukovog sina Dimitrija, nisu dozvolile otvaranje kovčega i prenošenje Vukovih zemnih ostataka u novi, metalni kovčeg.

(Izvor: "Smrt Vuka S. Karadžića", Aleksa Đukanović)

Bonus video: