POSTALA SAM UDOVICA SA 29 GODINA, A ONDA SAM SAZNALA DA ME MUŽ VARAO: Godinama kasnije situacija je postajala sve gora

Društvo se i dalje drži teške poslovice „nikada ne govori loše o pokojniku“, zbog čega mi je bilo skoro nemoguće da podelim svoju priču.

Prikrivan paniku dok mi oči nervozno lete napred-nazad ka grupi dva separea u baru.

Moj dečko sedi pored mene, tapše i uživa dok naš prijatelj pevuše uzbudljivu verziju „Rocket Man-a“(numere Eltona Džona). Nesvesna cirkuskog nastupa u mom stomaku, ispušta huk dok se gomila pridružuje refrenu. Laknulo mi je što je zauzet pesmom. Treba mi trenutak da napravim plan.

Od svakodnevne borbe sa hipotekarnom kompanijom do ljubaznog osmeha tokom dobronamernih razgovora zbog kojih želim da čupam kosu, ovih dana je potrebno mnogo da me spolja uznemiri.

Ali ova situacija izgleda drugačije. Čvor se formira u mom stomaku dok rizikujem još jedan pogled na poznato lice dva separea dalje. Uhvatim mu pogled i gađenje mu izobliči lice. Strah me je prikovao za svoje sedište; Previše se plašim da će me zgrabiti za ruku dok trčim pored njega, takođe sam previše izbezumljena da bih se pretvarala da je sve u redu.

Zato što nije. Daleko od toga. Na sastanku sam, buljim u najboljeg prijatelja svog pokojnog muža.

Preteći pogledi dolaze od Tima, starog cimera mog pokojnog muža i drugara za ronjenje. Izgleda aljkavo pijan i nimalo zadovoljan mojim trenutnim prisustvom, bila je vidljiva mešavina zbunjenog i ljutitog kod njega. Ne mogu reći da ga krivim; spolja, ja sam tek udovica koja se zabavlja sa čudnim čovekom. Ali Fejsbukov status „Komplikovano je“ čak ni ne objašnjava šta se dešava.

Ja nisam tradicionalna udovica. Kao prvo, mlada sam, imam samo 29 godina. Moja tuga nije vezana za tugu i gubitak; već je ukomplikovana besom i izdajom. Kada je Maks umro 7 meseci ranije, naš brak je bio na klimavim nogama. Zapravo, nikada nisam trebala da kažem da je na njegov predlog, ali taj brod je isplovio pre dve godine kada je on kleknuo na jedno koleno. Čak smo išli i na terapije za parove, ali smo jednostavno znali da nećemo uspeti.

Kad god pomislim na svoj brak i ono što se dogodilo, moj mozak se pretvara u okeanske metafore. Zaista nije iznenađenje, pošto je Maks poginuo u nesreći u ronjenju na Dan zahvalnosti prošle godine. Ironično, on je bio jedan od najcenjenijih profesionalaca u industriji ronjenja. Takođe je imao samo 30 godina.

Na kraju braka, bilo smrću ili razvodom, tajne izbijaju na površinu bez obzira koliko želimo da ostanu skrivene. Ljudi uvek žele da znaju kako sam saznala, a njihovi glasovi su prošarani ili očiglednom nevericom ili neskrivenom radoznalošću.

U mom slučaju, trebalo je 6 nedelja. Šest nedelja osećanja stida, tuge i odgovornosti za Maksovu smrt. Tuga kojom sam se opsedala jer sam iznela na videlo sumnju u naš brak. To je zato što sam jednom nogom izvukla nešto što sam znala da nije bilo u redu od početka. Šest nedelja razmišljanja da li su ga naše bračne nevolje odvukle pod vodu. Šest nedelja osećanja krivice zbog olakšanja što sam bila pošteđena paklenog razvoda dok je Maks platio najveću cenu.

Dakle, evo je, ružne tajne: Maks me je varao od trenutka kada smo se prvi put pozdravili. Mi smo izlazili; izlazio je. Verili smo se; izlazio je. Venčali smo se; nastavio je svoj plodan momački život. Sve bez mog znanja. Sve dok me jedan od mojih prijatelja nije pozvao šest nedelja moje crne tuge: „Šta ako znam nešto loše o Maksu. Kao, stvarno loše. Da li bi želela da znaš?" Odgovorila sam potvrdno bez oklevanja, a onda mi je potom rekao.

Počela sam da čitam njegove poruke na telefonu. Provodila sam dane pogrbljena nad svojim stolom sa debelom gomilom papira i žutim markerom. Kada su stranice postale više žute nego bele, počela sam da listam hiljade slika i e-poruka, spajajući vreme i društveni život u koji nisam bila upoznata. Dobijao je poruke i mejlove u sred noći. Vodio je dvostruki život.

Moj terapeut je moju tugu nazvao „komplikovanom“. Bila sam besna i hranila sam svoj bes otkrivanjem svakog sitnog detalja.

Otkrivanje svake nove žene nateralo me je da posegnem za telefonom, plačem i proklinjem njegovo ime prijateljima. Moj život je ličio na sapunicu: muž vara ženu; muž umire; žena je prinuđena da se suoči sa stvarnošću njegovih brojnih ljubavnih avantura...

Društvo se i dalje čvrsto drži izreke „nikada ne govori loše o pokojnicima“, što čini gotovo nemogućim ljudima da iznesu sopstvene priče i iskustva koja bi mogla da osvetle nesavršenosti pokojnika. I tako je i bilo.

Iz poštovanja prema njegovoj porodici, u kombinaciji sa sopstvenim stidom što sam prevarena, odlučila sam da kažem samo onima koji su mi bliski. Ovo je omogućilo široj zajednici ožalošćenih da zadrži Maksa na svom tronu. Dok je njima uspelo, mene je to koštalo.

Sada, 7 meseci nakon smrti mog muža, evo me, sedim sa novim dečkom u baru i pokušavam da vodim normalan život, a tamo je najbolji prijatelj mog mrtvog muža koji je pijan sa svojim prijateljima, i bulji u udovicu koja izdaje njegovog mrtvog druga sa drugim muškarcem. Ali znam toliko da Tim ne zna. Ili, još gore, možda zna i nije ga briga.

„Rocket Man“ se gromoglasno bliži kraju, upravo kada sam odlučila da ću da odem. Iako sam bila otvorena sa svojim dečkom, postoji ogromna razlika između toga da čujete o pokojnom mužu i da vam priđu prijatelji od tog istog pokojnika. Osim toga, Tim ne izgleda kao da razmišlja jasno. Poslednja stvar koja mi treba je scena.

Naginjem se i šapućem(dečku) da moramo da idemo i razlog zašto, sve vreme radeći da zadržim svoju sramotu pod kontrolom. Užasnuta sam. Osim toga, želim da zaštitim našu vezu od onih koji ne znaju celu priču. Hvala Bogu, moj dečko ima razumevanja.

Hvata me za ruku i uspevamo da se izvučemo iz separea i spustimo se niz zadnje stepenice, a da ne moramo da prođemo pored Tima. Ne moram da gledam u njegovom pravcu da bih znala da su me njegove krveve oči pratile do izlaza. Nisam mogla da kažem da li je težina njegovog pogleda ili moj sram najduže ostao sa mnom.

Uspevamo da izađemo. Iako se osećam zahvalno što se ništa nije dogodilo, takođe su mi bile potrebne nedelje da se osećam prijatno da ponovo izađem. Maksovo prisustvo se mesecima naziralo iza svakog ugla. Godinama.

Uopšteno govoreći, na udovice se ne gleda blagonaklono, kada je njena lična sreća u pitanju. Ako odstupimo od ovog strogog rasporeda žalosti, suočavamo se sa jedva prikrivenim osudama i, u nekim slučajevima, sa otvorenim prezirom. Kao da je naše pravo na sreću umrlo sa našim supružnicima, a ako pokušamo da je vaskrsnemo prerano, stigmatizovani smo.