20. OKTOBRA 25 MLADIĆA SIŠLO JE U ŠAHTOVE BEOGRADA: Zbog onog što su tada doživeli, svi umrli u duševnoj bolnici

Muzika je treštala. Znojavih šaka muškarci i žene, mnogi još u vojnim uniformama, igrali su kolo na sred Terazija. Verovali su, kao što mnogi od nas danas pogrešno veruju, da je 20. oktobra 1944. oslobođen Beograd. Ne znajući šta ih čeka, ljudi su podizali decu da vide igranku. Pesmu je nadglasao prasak, a ulice prepune naroda poprskala je krv.

Smeh su zamenili vrisci. U centru grada se desio masakr. Dok su brojali ranjene, one ostale bez udova, komandant je povukao u stranu Gojka Kraljevića i izdao mu najteže naređenje u istoriji srpske prestonice: „Okupi ljude!“

„Gošo, legendo, srećan ti rođendan“, vikali su mu.

Bilo je i onih koji su ćutali. Mladić koji je tog jutra napunio 20 godina mnogim svojim vojnicima je mogao da bude unuk. Jedini kojeg će ikada imati.

Tih kao smrt Gojko se kroz rulju probijao do Druge brigade Drugog Bataljona Četvrte beogradske divizije. On nije slavio. Umesto okićenih fasada posmatrao je šahtove. Smrt je dolazila iz podzemlja.

Žena je nedugo nakon eksplozije viđena kako baca đubre u kanalizaciju. Nije to bilo đubre, bila je hrana za najstrašnijeg neprijatelja sa kojim se Beograd suočio.

Dok se iznad šahtova čuo bat novog „moravca“, ispod, duboko u kanalizaciji, krila se SS divizija koja mesecima nije videla dan.

Čekali su znak za početak operacije „Ciklon jug“. Zadatak? Zatruj vodu i hranu, miniraj stambene zgrade, potruj ranjene u bolnici, a onda kroz eksploziju i leševe napravi haos u Beogradu.

Tiho i neprimetno, kao što se ciklon prikrada ravnici. Smrt je trebalo da dođe iz podzemlja, ali se njihova spremala u njega da siđe.

Kraljević je sa prvom grupom vojnika stajao iznad šahta na Dorćolu. Neke od mladića nije ni znao. Uzimani su na preskok, pomalo iz svake čete.

Previše vojnika iz istog puka i neko bi počeo da postavlja pitanja, a tamo gde su išli – pitanja nije smelo biti.

– Gojko je zadatke obavljao bez pogovora. Zato je izabran. Izabran je jer su znali da je odrastao u vojsci i da neće pobeći ni po cenu života. Mnogi na njegovom mestu bi. Momci koji su odabrani za misiju su bili iz unutrašnjosti, neki su na putu do šahta prvi put videli tramvaj, a sada su nadređeni uprli prstom u mrak i rekli im „silazite dole“ – ispričala je za Blic Milka, udovica Gojka Kraljevića u malom skrivenom dvorištu na Cvetnom trgu.

Nisu im rekli samo to. Pre toga iskusni komandant im se iskreno obratio.

„Puške i bombe ostavite na površini, dole vam ne vrede“ bilo je uputstvo.

Grupica po grupica, šest po šest, stopu po stopu, sedam dana i sedam noći mladići su sa noževima silazili u šahtove.

Provodili bi po četiri sata unutra, a onda, oni koji prežive, puzali na površinu.

– Gojko je silazio sa svakom grupom i naredio da pri smeni vojnici ne smeju da se sretnu. Nisu smeli novoj grupi da ispričaju užas koji su dole videli. Od onih koji su uspeli da se izvuku 25 je u tunelima poludelo. Prema mom znanju, pravo odatle su sprovedeni u kliniku „Laza Lazarević“. Tu su i umrli – tiho priča žena.

Ležeći u ledenoj vodi, dok im se uniforma natopljena fekalijama pripijala uz telo, puzali su kroz mrkli mrak i osluškivali. Šuškanje iz tunela moglo je da bude i pacov i nož koji se zarija u grkljan.

Više od bata koraka daleko brojnijeg neprijatelja, plašio ih je šum vode. Bilo im je jasno – ako gore padne kiša, svi će se podaviti. A to je bilo upravo ono što je neprijatelj hteo.

Ozloglašeni Oto Skorceni, Hitlerov čovek od poverenja, lično je obučavao diverzantsku jedinicu.

Kraljevićevi ljudi su pipali memljive zidove ne bi li presekli kablove mina koje su sakrivene pod beogradskim zgradama. Mogle su da eksplodiraju svakog trenutka.

Nemci su iskočili iz zasede. Saterani u ćošak, borili su se do poslednjeg.

Bile su potrebne mine i najmanje 120 ljudskih života da isteraju naciste. Napokon, pakleni plan je sprečen, a Gojko Kraljević je ponovo izašao i video sunce. Tamu, ipak, nikada nije zaboravio.

– Niko iz Generalštaba nije smeo da uđe u grad dok neprijatelj ne bude uništen. Kada je posle svega izašao iz kanalizacije i potpisao da je operacija uspela, Gojko je pao u krevet i spavao danima – priča njegova supruga, a mi slušamo. Zahvalni.

Jer dok se on oporavljao, iza njegove sobe i daleko iznad tunela u kojima su ti mladi ljudi ostavili tela i živote – budio se neki novi, slobodni Beograd.

„U pet minuta grlila sina i živog i mrtvog”

– Gojko je retko o tome pričao. Vidite da se o ovome u školi ne uči i film koji je snimljen o operaciji „Ciklon jug“ dosta je ublažen. Mučno je to. Rekao mi je samo da je jedna starica, ogrnuta teškom maramom, saznala da joj je sin jedinac u Beogradu i došla da ga vidi. Zatekla ga je živog na ulici i zagrlila, pet minuta kasnije sišao je u kanalizaciju i posle rafala izneli su mu telo, sledeći put zagrlila ga je mrtvog. Sve što meni nije mogao da kaže je zabeleženo u knjizi „Smrt je dolazila iz podzemlja“ Mirka Jovićevića. Hteo je da se bar sećanje na poginule nekako zadrži – priča žena.

Gospodar tri zanata

Gojko Kraljević je doktor hemijskih nauka, a završio je tri fakulteta: Hemijski, Ekonomski i Tehnološki. Sa suprugom ima ćerku Danijelu koja je takođe doktor biohemije i živi u Americi.

Bio je i pisac, napisao je dva romana. Gojkovi patenti o prečišćavanju životne sredine, za koje je ideju dobio u kanalizaciji, koriste se i dan danas.

I NATO je oterao

Gojko Kraljević pozvan je u pomoć kada je Beograd napadnut 1999. godine. Čovek koji ga je branio od pretnje iz podzemlja, svojim strateškim umećem ga je branio i iz vazduha.

Do kraja života je, u svojoj 76. godini, nastavio da pomaže i kao naučnik, pronalazeći patente za zaštitu životne sredine. Prema rečima njegove udovice – nikada ton nije povisio, a najveća uvreda mu je bila „idi u peršun“.

(Nina Gavrilović/Blic)