"DECA MI SE NE JAVLJAJU, NE ZNAM GDE SU, ZABORAVILI SU MOJU DOBROTU": Baku Radojku su izdale i ruke, prosi za koru hleba

Radojka Petrović, stanovnica Crne Gore, nosi teret teške sudbine, ispričavajući priču koja odražava niz životnih izazova. Iz njenih reči zrači bol zbog izgubljene veze sa decom i teškoće kojima se suočava u starosti.

Za Radojku, stisak ruke i lepa reč onih koje je donela na svet postali su gotovo zaboravljeni luksuz. Imala je teško detinjstvo i mladost, obeleženo borbom da svoju decu usmeri na pravi put nakon razvoda. Međutim, iako je uložila napore da izgradi bolju budućnost za svoju porodicu, sudbina joj je nametnula izazove koji su je doveli do prosjačkog štapa. Radojka sada prosi kako bi preživela, a pitanje o deci izaziva suze koje ne može da sakrije.

"Za neke ne znam ni gde su. Neće ni da se jave", izjavljuje ona sa setom u glasu za RTCG.

Teškoće su dodatno naglašene jer Radojka više nije u mogućnosti da radi. Ruke koje su nekada obezbeđivale hleb za porodicu sada su je izdale. Očajna situacija naterala ju je da se obrati milostinji, a grad postao mesto gde traži pomoć za osnovne potrebe.

Njena sestra je preuzela brigu o njoj, ali Radojka oseća teret dosađivanja porodici koja već prolazi kroz teške trenutke. Iako je to njena sestra, Radojka se oseća kao da je u tuđoj kući.

"Boli što dosađujem porodici koja je već u teškoj situaciji. Iako je to moja sestra, to je tuđa kuća", jada se ona.

Ono što Radojka želi nije luksuzno ili nerešivo – samo želi da čuje svoju decu. Njene želje su skromne, svedene na jednostavan telefonski poziv ili sastanak kako bi razgovarali. Njeno srce, kao i srca mnogih roditelja, predstavlja najprostraniji dom, i to kako za malu decu tako i za odrasle. Njena jednostavna želja da čuje glas svoje dece odražava dubinu roditeljske ljubavi i tuge.

I dok Radojka brine o sebi i svom zdravlju, ni najbolji lekari ne mogu izlečiti njenu emotivnu bol. Ona poručuje jednostavnu molbu svojoj deci - makar da je pozovu, da se sastanu i razgovaraju. U ovoj molbi nije prisutan zahtev za materijalnim stvarima, već jednostavna potreba za emotivnom vezom i oproštajem.

Ova potreba je duboko usađena u našim sećanjima, a posebno je naglašena u priči o Radojki Petrović iz Crne Gore.

Psihološkinja Adriana Pejaković ističe da se stariji ljudi često osećaju zapostavljeno, ali iz različitih razloga ne iznose svoje osećaje. Često smatraju da nisu prioritet ili da su svojoj porodici teret. Prema Pejaković, važno je s vremena na vreme zastati i setiti se svojih starijih članova porodice, pitati ih kako su i pokazati im ljubaznost. Ovaj gest može imati snažan emotivni uticaj, jer stariji često nose teret osećaja nepriznatosti ili zapostavljenosti.

Radojka Petrović, koja se suočava sa teškom starošću i izazovima koji proizlaze iz gubitka veza sa decom, deli slična osećanja. Iako se zakon o porodici jasno izjašnjava o dužnosti dece da izdržavaju svoje roditelje, Radojka i mnogi drugi stariji ljudi ne žele biti teret svojoj porodici. Njeno srce teži jednostavnom telefonskom pozivu, gestu koji bi ulepšao njen dan, ali i mnogim roditeljima koji su svoj život posvetili porodici.

RTCG/Stil