BRAT MU SE UBIO, ZEMLJOTRES KOJI JE DOŽIVEO JE PROMENIO NJEGOV ŽIVOT: Neverovatna priča najvećeg JAPANSKOG reditelja

Akira Kurosava rođen je 23. marta 1910. godine u dobrostojećoj porodici Isamua i Kire Kurosave, kao najmlađe od osmoro dece. Poticao je iz loze bivših samuraja. Odrastao je i školovao se pod snažnim uticajem brata Heiga i oca, direktora srednje škole, razvijajući brojne talente kojim će ga vremenom učiniti veoma kreativnom i moćnom autorskom ličnošću, jednom od plodnijih u svetu filma.

Pored toga, njegove odrastanje obeležiće niz porodičnih tragedija, između ostalih samoubistvo brata Heiga, ostavivši ga sa 23 godine kao jedinog preživelog sina od njih četvorice.

Pored filmova na Akiru je najveći uticaj imao upravi Heigo Kurosava njegov četiri godine stariji brat. Posle velikog zemljotresa koji je pogodio Tokio 1923. godine, Heigo je poveo, tada trinaestogodišnjeg Akiru da vidi posledice razaranja. Kada je Akira zatražio da se skloni od leševa kojih je bilo svuda, Heigo mu je zabranio da to uradi, želeći da se Akira suoči sa strahovima. Mnogi biografi smatraju da je ovaj događaj imao veliki uticaj na stvaralaštvo Akire Kurosave.

Heigo je bio nadaren, ali je ubrzo nakon neobezbeđivanja mesta u najistaknutijoj srednjoj školi u Tokiju, počeo da se odvaja od ostatka porodice. Krajem dvadesetih godina 20. veka, Heigo je postao narator nemih filmova u bioskopu u Tokiju gde su se prikazivali strani filmovi, i brzo se pročuo u filmskom svetu. Akira, je u tom periodu imao ciljeve vezane za slikarstvo, preselio se kod brata i oni su postali nerazdvojni. Akira nije bio u stanju da zarađuje za život baveći se slikarstvom, pa je tako gubio entuzijazam za slikanjem.

Snimanjem sve većeg broja zvučnih filmova početkom tridesetih godina 20. veka filmski naratori, kao što je bio i Heigo, počeli su da gube posao. U julu 1933. Heigo je izvršio samoubistvo. Četiri meseca kasnije Akira je ostao bez još jednog brata.

1936. godine upisuje šegrtski program za reditelje, postavši na taj način pomoćnik Kajiroa Jamamota. U toj ranoj fazi razvoja snima nekoliko filmova propagandnog sadržaja pod budnim okom japanske ratne vlade. Njegov prvi film "No Regrets for Our Youth" bio je kritika starog japanskog režima.

Snima još nekoliko filmova na temu savremenog Japana, od kojih su najpoznatiji Pijani anđeo i Ulični pas. Proboj na međunarodnu scenu doneće mu uspeh kultnog filma Rašomon, s kojim osvaja prvog Zlatnog lava na festivalu filma u Veneciji.

Stvorio je jedinstvenu snimateljsku tehniku, koju je razvijao do pedesetih godina i filma Rašomon. Koristio je sočiva kojima je izdužavao kadar. Upotrebom većeg broja kamera snimao je akcione scene iz više uglova, tako im davao dublji smisao i različite mogućnosti tumačenja.

Još jedan Kurosavin zaštitni znak bio je korišćenje vremenskih elemenata kako bi dočarao događaj i pojačao emociju, kao na primer: jaka kiša u uvodnoj sceni Rašomona, magla u Krvavom prestolu ili hladni vetar u Telesnoj straži.

Bio je perfekcionista duboko posvećen željenim vizuelnim efektima, filmskoj lirici, emociji i atmosferi. U filmu Rašomon je obojio vodu crnim kaligrafskim mastilom kako bi postigao efekat snažne kiše. U filmu Haos celi set dvorca je sagrađen na obroncima planine Fudži samo kako bi bio spaljen do temelja u poslednjoj sceni filma.

Poznate su i priče kako je zahtevao da se tok reke okrene u suprotnom smeru kako bi se postigli bolji vizuelni efekti, kao i recimo da se ukloni krov kuće jer je smatrao kako bi prisutnost krova bila neatraktivna u kratkoj sekvenci snimanja iz voza.

Njegov se perfekcionizam ogledao i u pristupu kostimografiji. Često je glumcima davao njihove kostime nedeljama pre snimanja i zahtevao od njih da ih nose svakodnevno, da se, kako je govorio, povežu sa njima.

Što se filmske muzike tiče, verovao je da gotova muzika za film nije dobra. Nakon što bi je odabrao kao muzički komad koji prati određene scene, uradio bi njeno reduciranje i prilagođavanje sopstvenohj viziji. U svojim epskim ostvarenjima adaptirao je neke od književnih klasika: Šekspirovog Kralja Lira u filmu Haos i Makbeta u Krvavom prestolu, Idiota od Dostojevskog, a potom i Tolstoja i Maksima Gorkog.

Što se saradnika tiče, tokom svoje najkreativnije faze od kraja četrdesetih do sredine šezdesetih, Kurosava je uglavnom voleo da radi sa proverenom ekipom. Furnio Hajasaka je napisao muziku za sedam njegovih filmova, mnoge od scenarija je zajednički uradio sa Hideom Ogunijem, Joširo Muraki je bio njegov scenograf, a Asakazi Nakai snimatelj na 11 filmova.

Voleo je takođe da radi sa istom grupom glumaca, poebno sa Takašijem Šimurom, Tatsujem Nakadaijem i Toširom Mifunom. Saradnju sa Mifunom započeo je s filmom Pijani anđeo (1948), a završio s Riđobradim (1965). Ta saradnja postala je jednom od najslavnijih u istoriji filma.

Kao emotivna, sentimentalana osoba, Kurosava se inspirisao neposrednim zbivanjima iz sopstvenog okruženja.

Iako su mu neki japanski krtičari prigovarali da je „prozapadnjački“, Kurosava je bio i pod uticajem japanske kulture, uključujući kabuki i noh pozorišta i žanrom Jidajigeki (drame tog perioda).

Kad je Kurosava otišao da upozna Džona Forda, režisera za koga se obično govorilo da je izvršio najveći uticaj na Kurosavu, Ford je jednostavno rekao, „Stvarno voliš kišu“. Kurosava je odgovorio, „Stvarno si obraćao pažnju na moje filmove“?

Njegova žena, Joko Jaguči, takođe je nastupila u jednom od njegovih filmova. Nakon igranja u jednom njegovom filmu, venčalu su se 1945. godine. Godinu dana kasnije rodio im se sin Hizao i dve godine kasnije ćerka Kazuko.

Joko je preminula 1. februara 1985. godine.

Akira je 1990. godine je primio Oskara za životno delo.

Preminuo je u Tokiju 6. septembra 1998. od posledica moždanog udara. Posthumno je nazvan "Azijcem veka" u kategoriji "Umetnost, literatura i kultura" u časopisu AsianWeek i na CNN-u, te ga se smatra "jednim od pet ljudi koji su najviše doprineli poboljšanju Azije u poslednjih 100 godina".