MAŠA I DAŠA SU SIJAMSKE BLIZNAKINJE I HODAJU KAO PAUK: Jedna je postala psihopata, a druga ima još težu priču
Među svim poznatim slučajevima sijamskih blizanaca koji su bili nerazdvojni, izdvajaju se Daša i Maša Krivošljapov
Autor:
Bilo je oko ponoći jedne aprilske noći 2003. godine kada je Mašino srce prestalo da kuca. Kada se Daša tog jutra probudila, mislila je da njena sestra, sijamska bliznakinja, „mirno spava“, ali je brzo pozvala osoblje u pomoć jer se osećala nelagodno. Mučila ju je neobična slabost i glavobolja. Jedna od sestara Krivošljap je doživela težak srčani udar i sada je umrla. Lekari su odmah prepoznali situaciju. „Svi oko nas su nas stalno obmanjivali“, često su tokom života izjavljivale sestre. I ovog puta su bili prevareni: Daša nije ni rekla šta se desilo sa njenom "drugom polovinom". Njeno stanje se samo pogoršavalo. Posle 17 časova tiho je preminula u snu od trovanja. Sestre su tada imale 53 godine, prenosi portal Russia Beiond.
Do tada su sestre Krivošljapov bile zaboravljene u Rusiji. Bile su prava senzacija u Sovjetskom Savezu kao prvi sijamski blizanci rođeni i preživeli u zemlji! Devojčice su na svet došle sa dve glave, četiri ruke i tri noge (treća noga je bila postavljena pod uglom od 90 stepeni u odnosu na leđa, sa dve spojene noge i devet prstiju). Svaka od sestara imala je svoja pluća, srce, stomak, bubrege i tanko crevo. Delile su debelo crevo i bešiku. Bili su to prvi dani nove 1950. godine. Za sovjetsku krojačicu Jekaterinu Krivošljapovu ti dani su se pretvorili u pravi pakao. Porodila se posle dva dana i dve noći, porođaj je bio krajnje iscrpljujući. Morao je da se uradi carski rez. U Sovjetskom Savezu ultrazvučni aparati nisu bili dostupni sve do osam godina nakon rođenja Maše i Daše. Stoga, do samog kraja, nisu imali pojma o patologiji koju su devojke imale.
"Blizanci!" - viknula je mlada babica i pala u nesvest. Dok je Ekaterina lebdela u polusvesnom stanju, odlučeno je da se deca sakriju. Kada se konačno probudila, rečeno joj je: "Nažalost, vaša deca su mrtvorođena." Odluka je doneta uz učešće oca devojčica Mihaila Krivošljapova, koji je u to vreme bio lični vozač Lavrentija Berije.
Bilo je usred noći aprila 2003. kada je Mašino srce prestalo da kuca. Kada je Daša sledećeg jutra otvorila oči, mislila je da njena sestra mirno spava. Ali pozvala je osoblje nakon što se nije dobro osećala. Mučila ju je neobična slabost i glavobolja. Jedna od sestara Krivošljap je doživela težak srčani udar i sada je umrla. Lekari su to brzo shvatili. „Svet oko nas nas je uvek lagao“, često su govorile sestre tokom života. I ovog puta su ih lagali: Daša nije ni rekla šta se desilo sa njenom "polovinom". Njeno stanje se samo pogoršavalo. Posle 17 časova umrla je tiho u snu, od posledica intoksikacije. Sestre su tada imale 53 godine, prenosi portal Russia Beiond.
Ekaterina je napustila bolnički krevet dve nedelje kasnije. Nije mogla da veruje da su joj deca mrtva. "Ali čuo sam plač bebe!" ponovila je. Ispunjena sažaljenjem prema njoj, pedijatrijska sestra u ordinaciji ju je odvela do sobe sa inkubatorima, gde su bili njeni blizanci. Nakon toga, Jekaterina je dobila ozbiljan psihijatrijski poremećaj i naredne dve godine je provela na psihijatrijskoj klinici.
Brigu o Maši i Daši preuzeo je državni aparat. Prvih sedam godina svog života provele su na Institutu za pedijatriju Akademije medicinskih nauka Sovjetskog Saveza pod nadzorom poznatog fiziologa Petra Anohina, gde su sproveli istraživanje ovog izuzetno retkog slučaja sijamskih blizanaca, koji je tzv. ischiopagus.
Ispitivanje sposobnosti preživljavanja
Kasnije će postati očigledno da su devojčice bile neodvojivo povezane kako fizički, tako i emocionalno. Delile su iste snove, kada bi jedna pila alkohol, druga bi se takođe opijala, kad bi jedna jela, druga bi osećala sitost, ako bi jedna primila zubnu anesteziju, druga bi osećala bol i mučninu kad bi anestezija prestala da deluje, jedna bi započinjala rečenicu, a druga je dovršavala. Međutim, u Institutu za pedijatriju, fiziolozi su pokušavali da definišu granice njihove međusobne osetljivosti putem surovih eksperimenata.
Naučnici su hteli da razumeju ulogu njihovih razdvojenih nervnih i krvnih sistema, kao i da vide koliko su sposobne da se prilagode ekstremnim uslovima kao što su nedostatak sna, nagli pad temperature ili glad. Kada su imale tri godine, bile su izložene dugotrajnoj hladnoći. Jedna od devojčica je dobila zapaljenje pluća, temperatura joj je skočila na 40 stepeni. Sestra nije iskusila takvo zapaljenje. Džuli Batler, britanska novinarka i Mašina biografkinja, koja je provodila 15 godina razgovarajući sa sestrama dok je živjela sa svojim suprugom u Rusiji, rekla je: "Ubacivali su im različite supstance, uključujući radioaktivni jod, da bi videli koliko brzo će uticati na drugu sestru. Zatim su merili uticaj pomoću Gajgerovog brojača."
"Prva iskustva s alkoholom već s 12 godina"
Nakon završetka naučnog istraživanja, interesovanje za Krivošljapove počelo je opadati. Zahvaljujući naporima naučnika, privremeno su smeštene u Centralni naučno-istraživački institut za traumatologiju i ortopediju. Tamo je izvršena amputacija njihove treće noge, a takođe su stekle osnovno obrazovanje.
Bliznakinje nisu gledale blagonaklono na operaciju. No, trenutak kada su naučile da hodaju uz pomoć štaka (svaka sestra je mogla kontrolisati samo jednu nogu) Krivošljapovama je označio "najblaženiji trenutak života".
"To je bilo najveće iskušenje u životu", izjavile su uskoro nakon što su, s 12 godina, prebačene na drugo mesto - Novočerkaski internat za decu sa poremećajima skeletno-mišićnog sistema.
"Tada smo prvi put pomislile na samoubistvo. Neko smo vreme bile odbačene od strane ostale dece, nismo znale zašto. Često smo se sukobljavale s drugim devojčicama. Dok smo pohađale školu, morale smo da trpimo neprekidne podrugljivosti, omalovažavanja i poniženja. Na primjer, dečaci iz razreda su nas koristili kao izgovor za flašu votke pred lokalnom decom. Zamenica direktora nas je često podržavala, ali svejedno nam je bilo veoma teško. Možeš li zamisliti da s tobom niko ne želi da razgovara?", delile su svoje priče. Tada, u dobi od 12 godina, počele su se upuštati u konzumaciju alkohola.
Popularne i nesrećne priče
Vremenom su se problemi sa alkoholom pogoršali. Od alkoholizma je bolovala samo Daša, dok je Maša često pušila. One nisu često preuzimale navike jedna od druge i, za mnoge iznenađujuće, imali su potpuno različite psihološke karakteristike. Često su izjavljivale: „Mi smo dve potpuno različite osobe zarobljene u istom telu. Daša je bila koncentrisanija, mirnija i odgovornija. Maša je bila slabo koncentrisana, bila je promenljivog raspoloženja, neposlušna i fizički jača. Na časovima je Maša često prepisivala od svoje sestre. „Nastavnici nisu znali kako da nas razdvoje“, našalili su se. Dok nisu sazrele, sestre su često ulazile u sukobe. Nisu se dogovorile ni oko pronalaska majke. Maša je prigovorila. Na kraju su je našli nakon što su saznali da imaju još dva brata. Umesto radosti zagrljaja, dočekao nas je prizor potpuno nepoznate žene“, prisetila se Maša.
Godine 1989. preselili su se u Moskvu, gde su dobile sobu u domu za stare. Međutim, loš tretman se nastavio i tamo. Devedesetih su zapadni novinari pokazali interesovanje za Krivošljape (blizankinje su često odbijali da razgovaraju sa ruskim novinarima). Godine 1993. posetili su Nemačku, gde je o njima snimljen film, a potom su bili u Parizu. Mašina autobiografija, koju je uredila Džuli Batler, donela im je znatan honorar, oko 10 hiljada funti. „U decembru 1997. saznao sam da su Maša i Daša u teškom stanju“, rekao je glavni lekar Permskog centra za narkologiju Sergej Fedorčenko. "Užasno su puno pile. Svi pokušaji lečenja od alkoholizma su propali."
Bliznakinjama je dijagnostifikovana ciroza jetre i plućni edem, nakon čega su se pridružili Anonimnim alkoholičarima i podvrgnuti terapiji kodiranja. Maši je dijagnostifikovana psihopatija. Ali to nije dugo trajalo. U strahu od nervnog sloma i smrti, lekari su ih dešifrovali, prenosi Russia Beiond. Na 50. rođendan su rekli: „Pijemo jer znamo da smo deformisane. U životu smo sve morale da postignemo sami, kroz suze i molitve. Iako su nam na svakom koraku govorili: 'Ti si poseban! pravo na sve! Trebalo bi to iskoristiti!' Ali šta da iskoristimo, naš deformitet? Preživele smo 50 godina ne znamo ni kako."