Džoan Hanington je bila "najveća kradljivica dijamanata" a zvali su je i Kuma. Ova opaka dama važila je za jednu od najozloglašenijih žena podzemlja. Ona je danas na slobodi a na osnovu njene životne priče snimiće se serija u kojoj će njenu ulogu tumačiti glumica Sofi Tarner.
Džoan je 2004. napisala knjigu o svom životu „Ja sam to što jesam: Istinita priča o najozloglašenijoj kradljivici nakita u Britaniji“, a sada se iščekuje i serija „Joan“ u kojoj je ona bila glavna konsultantkinja.
„Kao najmlađa od šestoro dece, četiri dečaka i dve devojčice u irskoj porodici, nikada nisam imala ništa što nije imalo najmanje dva prethodna vlasnika, prenosi Zadovoljna.rs
Onda, kada sam imala oko četiri godine, jedno veličanstveno stvorenje je ušlo u našu zgradu u zapadnom Londonu.‘To je moja prijateljica Eloiz’, rekla mi je mama. Eloiz je imala bakarnu kosu, crveni karmin i visoke potpetice. Nikada nisam videla nekoga tako glamuroznog. „Ja sam ti kuma“, prošaputala je, „a ovo je za tebe“.
Beni i ja smo nastavili da živimo u našem skromnom stanu jer je privlačio manje pažnje. Ipak, u njemu je bila gomila antikviteta i vrednih umetničkih dela. Nikada se nisam osećala krivom za ono što radim. Znala sam da su dragulji i antikviteti osigurani i krala sam samo od ljudi koji su to mogli da priušte. Mislim da je pogrešno opljačkati ranjivu staricu.
Beni i ja smo uživali u životu. „Idemo u Njujork“, rekla bih ujutru. Do ručka bismo sedeli u prvoj klasi, pijuckali šampanjac, sa 20.000 funti u gotovini u našim džepovima. Svaki dan sam išla kod frizera da sredim svoju beloplavu kosu i nokte. Vozili smo ferari i jaguar. Uvek sam nosila dizajnersku odeću i bila sam opterećena dijamantima, Cartier satovima i zlatom. U jednom trenutku imala sam 11 bundi i 2.000 pari cipela…ali moj začarani život nije bio bez problema.
Tokom godina, bezuspešno sam pokušavala da povratim starateljstvo nad Debi, ali su zvaničnici odlučili da joj je bolje tamo gde je bila. Na moju veliku tugu, jednostavno sam morala to da prihvatim i nastavim sa svojim životom. Kada sam imala 24 godine, uhapšena sam zbog korišćenja ukradene čekovne knjižice, a zatim zadržana uz kauciju do saslušanja. U tom periodu, Beni i ja smo se venčali. Dve nedelje kasnije, osuđena sam na 30 meseci zatvora. Ali nisam se žalila. Svoje zatvorsko vreme sam posmatrala kao profesionalnu opasnost. Spustila sam glavu i ćutala što je više moguće.
Nakon što sam izašla, uspešno sam se prijavila da postanem mendažerka u jednoj vrhunskoj zlatari. Bili su toliko impresionirani mojim znanjem da su me zaposlili bez provere referenci. Nisam ih obavestila o svom kaznenom dosijeu. Dobila sam pristup sigurnosnom sistemu i jednog dana sam iz radoznalosti odlučila da vidim koliko prstenova mogu da stavim u usta. Nagurala sam četiri, kada sam čula da neko ulazi u skladište.
Bila sam zapanjena kada sam videla prodavačicu da stavlja zlatni nakit ispod suknje. Kada me je ugledala, ukočila se. Nisam mogla da govorim zbog nakita u ustima, pa sam pokazala na vrata, kao da joj naređujem da izađe iz prostorije. Kad je otišla, ispljunula sam tri prstena, ali mi se poslednji zaglavio u grlu. Na kraju sam uspela da ga dohvatim i izvučem ga. Osećala sam da bi bilo licemerno da prijavim pomoćnicu, ali ona se nikada nije vratila na posao.
Beni i ja smo tada skovali plan da ukrademo 7 miliona funti akcija iz prodavnice. „Slučajno“ bih ostavila ulazna vrata otključana, dozvoljavajući nekim njegovim kontaktima da uđu. Bila bih vezana sa ostalim zaposlenima dok lopovi pljačkaju. Srećom, nisam otključala vrata na vreme. Nekoliko minuta kasnije, oglasio se požarni alarm i ulica je bila puna vatrogasaca. Da je posao krenuo, bili bismo uhvaćeni.
Radila sam u radnji još šest nedelja, progutala čak 20 dijamantskih prstena i zamenila oko 400.000 funti dijamantskih narukvica za lažne. Sredinom 80-ih, pre nego što je sve katalogizovano u kompjuteru, nijedna od stavki nije propuštena ili prepoznata kao lažna.
Kada sam imala 30 godina, rođen je Beni mlađi, i uzbuđenje mog kriminalnog života počelo je da jenjava. Nisam želela da moj sin krene istim zločinačkim putem. Onda je jednog dana Beni otišao na posao i više se nije vratio. Četiri dana kasnije, otkrila sam da je dignut u vazduh pokušavajući da zapali kuću za novac od osiguranja. Sa 33 godine bila sam udovica sa malim sinom. Osećala sam da je moj život gotov. Benijeva iznenadna smrt je bila prekretnica. Odlučila sam da počnem ispravno da živim. Imala sam više nego dovoljno novca da izdržim doživotno. Prodala sam Benijeve antikvarnice, očistila svoju kuću i počela iznova u Islingtonu u severnom Londonu.
Sada volim da slikam i dekorišem, gledam Mančester junajted i kupujem stare gradske kuće za renoviranje. Moju autobiografiju, Ja sam ono što jesam, kupio je prvi izdavač kome sam se obratila i možda će postati holivudski film. Beni mlađi, koji sada ima 15 godina, zna sve o mojoj prošlosti, ali, nažalost, imam malo kontakta sa Debi. Ne osećam krivicu za svoje zločine. Sebe sam videla kao poslovnu ženu i majku. Uradila sam to da bih sebi i svojoj porodici obezbedila dobar život.“
Ono što je na kraju Džoanine priče neverovatno je da je ona ostala na slobodi, ima i svoju Instagram stranicu na kojoj deli detalje iz svog života, a „najbolji prijatelji“ su joj dva psa i dve lisice koje već 12 godina hrani u svom dvorištu. Ponosna je, kako piše, na svog sina Benija, koji je poznati reper, a na snimanju serije slikala se sa glavnim glumcima Sofi Tarner i Frankom Delanejem.
Najveća kradljivica dijamanata u istoriji koristila je bizarne metode a danas se po njenoj krimi životnoj priči snima serija za koju je bila i glavna konsultantkinja.