NAŠA VODITELJKA OTKRILA KAKO JE VASPITALA ĆERKU JEDINICU: "Dete će vas poštovati samo ako se postavite na OVAJ NAČIN"

Lik i delo novinarke Snežane Petrović dobro su poznati i starijim i mlađim gledaocima najranijih jutarnjih televizijskih programa. Elokventna, obrazovana i lepa, od Studija B, preko B92 i Hepija, pa do Kurir televizije, plavuša plavih očiju počinje naš dan više od dve decenije. Uvek spremna i potkovana, ima stav prema poslu koji radi, a privatno je ispunjena žena koja je sebi stvorila ambijent da uz ćerku, supruga i širu porodicu nadoknadi energiju stresnog posla.

Karijeru ste počeli na Studiju B, u kultnoj jutarnjoj emisiji "Beograde, dobro jutro". Učili ste od Đoke Vještice, koji je i danas uzor novinarima. Čega se sećate, šta je tada bilo najvažnije za ovaj posao?

- Prva asocijacija na ovo vreme jeste da, ako ste novinar, onda ste novinar u svakom trenutku. Kada je vanredna situacija, a vi na odmoru, imate slobodan dan, vikend - toga nema. U tom trenutku pravi novinari dolaze u redakciju bez poziva. Ja sam đak Đoke Vještice i ponosna sam na to. Za njega me vezuje staro pravilo: pokazati se kao profesionalac u najtežim dešavanjima, kao što su tragedije koje su nas zadesile proteklih dana. Tako sam rekla i svojoj sadašnjoj redakciji: "Sada ste pokazali da li ste za ovu profesiju ili niste."

Koliko ste zadovoljni načinom rada na Kurir televiziji?

- Kurir televizija me najviše podseća na taj stari Studio B. Mnogo se ulaže u mlade ljude, koji prolaze obuku, postoji edukacija, radionice, sa njima se radi i napreduju postupno. To je najbolja škola novinarstva. Ako želite da se izdvojite, morate da se usavršavate. Isto pravilo važi i za urednike. Svi smo pred gledaocima. Ako smo dosadni, prelaze na drugi kanal. Nemaju volje i želje da se dosađuju. Pažnja je danas najvredniji resurs.

Tokom cele karijere radite jutarnje programe. Posle toliko godina šta vam je najteže?

- Ustajanje, i biće mi to najteže celog života. Bez obzira na iskustvo, nikad se nisam navikla. Nikad nisam naspavana. Ali, kad ustanem, proradi adrenalin i zaboravim da sam spavala samo nekoliko sati. Važna je dobra energija.

Razlikuje li se današnje novinarstvo od onog iz ranijeg perioda?

- Mi smo učili korak po korak, za razliku od današnjih instant varijanti, kada sa ulice uskačete u studio ili naprasno postajete reporter... Odlazite na događaj ili stajete pred kamere bez ikakve pripreme. I to se vidi. Vidi se i kada niste načitani, informisani, ne pratite dešavanja, konkurenciju. Ono što pokušavam da objasnim mlađim kolegama jeste da mi ne radimo u knjižari, pa zaključavamo vrata kad krenemo kući. Naše radno vreme je 24 sata. Malo je novinara koji grizu i sa strašću rade, a bez toga se ne može. Mi smo učili na terenu, a danas je kamera obuzela svakoga i svi bi da odmah stanu ispred nje ne znajući koliko učenja treba da se dotle dođe.

Kako se opuštate, gde, s kim?

- Najviše se regenerišem uz svoje dete, porodicu i prijatelje. Pre neko veče sam sedela sa svojim drugaricama i rekla: "Meni je dovoljno ovih sat vremena uz kafu da napunim baterije." To mi daje elan da istrajem. Ponekad ne spavam ni dva sata, ali neću propustiti druženje sa porodicom i prijateljima, odlazak na neko dobro mesto, vikend ili kraći put. Tako opstajem. Volim duge šetnje, sa svojim psom i bez njega. Nekada sam se i rekreirala, sad nemam vremena. Dobra knjiga i film - uvek.

O čemu pričate s drugaricama?

- Imamo obične ženske razgovore, od toga šta smo kupile, preko prepričavanja događaja, pa do visoke politike. Dobar deo njih je iz novinarske branše, i kumstva su tu rođena. Kao kad otvorite novine - od ženskih strana do svetske politike, eto tako izgleda moja kafa sa drugaricama.

Vaša ćerka jedinica Sofija ima 22 godine. Čime se bavi i kako se slažete?

- Sofija je najbitnije biće u mom životu, kao i svim roditeljima njihova deca. Ona je još uvek dete u telu odrasle osobe, jer je vaspitana da bude - vaspitana. Nisam je vaspitavala po priručnicima, ni po bakama i dekama, već po sopstvenom nahođenju. I moj suprug i ja smatramo da niko ne može bolje vaspitati dete nego roditelji. Nismo je držali pod staklenim zvonom, dopuštali smo joj stvari primerene njenom uzrastu. Okružena je dobrim društvom, koje je sama odabrala. Obratili smo najviše pažnje u njenom pubertetu i nikada nismo bili sa njom drugovi, već roditelji. Deca će vas pre poštovati ako ste autoritet nego drugari. Ne, niste. Kulturna je i naučena da poštuje starije.

Da li je krenula vašim stopama?

- Ne, nije. Studira stomatologiju. Sama je birala kao mala svoje hobije, nismo vršili pritisak na nju i smatram da je to dobro. Sofija je bila i među malim manekenkama, išla na časove glume, u odbojci je bila vrlo talentovana i učestvovala u mnogim dečjim emisijama na Studiju B.

Imate li šira porodična okupljanja?

- Kako da ne. Kao Sofija za mene, tako smo moja sestra i ja vezane za roditelje. Svakog vikenda se okupljamo na ručku, a preneli smo to i na decu. Obožavaju da idu kod babe i dede i bez nas. To nam je porodična tradicija i od nje ne odstupamo. Retko je danas videti da porodice u tom širem sastavu provode vreme, a ja iz tih susreta dobijam veliku energiju.

Kako volite da šopingujete - s ćerkom, sami, s drugaricama? Jeste li kupoholičarka?

- Nažalost, jesam, neizlečena, i bojim se da se nikad neću izlečiti. Prenela sam to na ćerku kao što je moja majka prenela na mene. I to je nasledno. Geni su čudo kad je i o kupovini reč. Kad god imamo vremena, Sofija i ja idemo zajedno. Savetujemo se obostrano. Ona je sportski tip, večito je u patikama, u ravnom, ne voli štikle. Ipak, ima sluha za modu i uvek je bila moj najstroži kritičar. Te ne valja mi frizura, te šminka... To mi mnogo znači. Inače, najviše volim sama da idem u kupovinu.

Koliko vam se sviđa odlazak na pijacu?

- E, to mnogo volim! Nemam dovoljno vremena, pa najčešće kupujem u supermarketima. Obožavam miris pijace, gužvu, naročito u proleće, kad vidite taj šareniš povrća i voća. Neizostavni deo kupovine je cveće, kako za baštu i dvorište, tako i za kuću. Obožavam cveće, i to su opet geni. Moji roditelji su celog života sadili cveće. Odrasla sam u okolini pijace Kalenić, koju najviše volim jer me podseća na detinjstvo.

Jeste li zasadili nešto ovog proleća?

- Naravno, to mi je ventil. Moje cveće i bašta su fenomenalni! Imam ga u svim bojama, kao i mnogo začinskog bilja. Uživam da kreiram razne kombinacije, opušta me, naročito kad ujutru sednem u baštu da popijem kafu. Kupujem i zimsko cveće za unutra. I to su mi roditelji preneli. Tako vam je to kod nas, sve nasledno.

Vaše plave oči uvek su privlačile pažnju. Šta vam je najvažnije za dobar izgled?

- Sve je važno, u skladu s mogućnostima i vremenom. Ne mora da bude skupo niti da prati baš najnovije trendove, ali svaka od nas mora sebi da posveti bar minimalno vreme. Najviše volim frizerske salone koji rade u kasnim večernjim satima i vikendom, a sada ih, na sreću, ima sve više. Stalno trčim, žurim, nemam čitav dan za sebe. O svemu vodim računa, negujem se. Važno je izgledati lepo sebi, u svojim očima. Time se rukovodim, a da li se sviđam drugima, manje je bitno.