SIN JOJ JE NESTAO PRE 10 GODINA: Očajna majka usvojila je dečaka i ZALEDILA SE kad je saznala da je to njeno DETE

Deca su najvažnija stvar u životu svakog roditelja, oni su osnov svega i kruna života. Uče nas šta je bezuslovna ljubav, čine nas potpunim, uče nas da budemo bolji, zreliji i odgovorni.

Zbog svega toga naš život prestaje da bude individualan i postaje apsolutno zaštitnički nastrojen prema tom blagu o kojem ćemo brinuti i nesebično ga čuvati. Međutim, često se zapitamo šta bi bilo sa nama da iz nekog razloga naše blago nestane iz naših života? Možete li zamisliti život, a da ne znate ništa o toj osobi za koju ste bili budni, koju ste voleli najviše na svetu?

Upravo to je doživela Gabrijela Suarez, kojoj se u trenu život promenio i priredio joj neverovatne stvari udarivši je tamo gde najviše boli. Njena sudbina je priča o očaju, strepnji i patnji.

Gabrijela Suarez nikada nije mislila da običan dan može da se pretvori u pakao. Povela je svog sina Berarda u vrtić ne sluteći da će jedan trenutak nepažnje učiniti da ostane bez svog trogodišnjeg sina. Očaj i neizvesnost su je odmah obuzeli i više od tri sata je svuda bezuspešno tražila dete, dok su joj pomoć pri traženju pružili i ostali roditelji.

Dani ove majke prolazili su u očaju, dok je policija bezuspešno tragala za dečakom. Prošlo je mnogo vremena, već 10 godina, a neutešna majka ništa nije znala o svom sinu.

Uprkos vremenu koje je prošlo, Gabrijela nikad nije prestala da misli o svom mališanu, čvrsto verujući da je živ i da negde čeka da ga majka ponovo zagrli i pruži mu topao zagrljaj.

Ta misao nikada nije nestala, pa čak ju je ta ista misao udaljavala od muža sve dok nije došlo do definitivnog rastanka. On je tu misao već smatrao više opsesijom nego stvarnošću i sukobi su bili neizbežni.

Menjanje stvarnosti

Promenila se i Gabrijelina stvarnost, koja se vremenom povezivala sa udruženjima za traženje nestale dece i prihvatilištima. Porodica, prijatelji i terapeuti počeli su da sugerišu mogućnost razmišljanja o davanju te unutrašnje ljubavi drugom detetu koje bi mu, iako nikada ne bi zamenil Bernarda, moglo dati drugi smisao i ohrabrenje na putu za dalje. Mnogi su joj savetovali da razmisli o usvajanju još jednog mališana.

Kako je Gabrijela posećivala mesta na kojima se nalaze deca bez roditelja, upoznala je dečaka po imenu Tomas koji joj je privukao pažnju čim ju je video.

Tomas je na ovom mestu bio nekoliko godina, računali su da ima između 13 i 14 godina. Tomas bi provodio sate sedeći u nekom uglu, ćuteći i sa olovkom u ruci praveći crteže.

Kao što je bilo logično, Gabrijela nije oklevala da priđe i počne ono što je kasnije prokomentarisala bio je njen prvi pristup koji je počeo jednostavnim pitanjem "Hoćeš li mi pokazati taj lepi crtež?"

Empatija između njih dvoje bila je velika, a povezanost se osećala u vazduhu. Tomas joj je pokazao svo crtež, na kojem je bila žena širokog osmeha.

Onda je došlo neizbežno pitanje, "ko je to?". Tomas je odgovorio: "Ovo je moja srećna majka, dok se jednog dana nije naljutila, ali želim da je se uvek sećam srećne". Gabrijela nije oklevala da ponovo pita: "A gde ti je sada majka?", na šta je Tomas slegnuo ramenima i počeo da plače, te su jedno drugom pružli snažan i topao zagrljaj.

Bio je to baš taj trenutak kada je Gabrijela odlučila da ga usvoji i pruži mu tu ogromnu ljubav koju je imala. Tomasov lekar mu je rekao da ga je prvi put video da se smeje i da je toliko otvoren prema nekome. Stoga je kroz procedure započeo njihov zajednički život.

Od očaja do sreće

Prvi trenuci bili su najteži, budući da su se Gabrijela i Tomas privikavali jedno na drugo. Međutim, ubrzo su se zbližili i postali kao jedno. Tomas se svakodnevno smejao i počeo da vodi ispunje život.

Jedne noći Gabrijela se približavala svojoj sobi, a onda je čula Tomasa kako peva pesmu. Gabrijela je odmah počela da plače i prišla svom mališanu, jer je znala za tu pesmu. Ta pesma je bila uspavanka koju je ona sama izmislila i koju je svako veče pevala svom Bernardu, prenose španski mediji.

U Gabrijeli se odmah probudla sumnja, te je pokrenula postupak za DNK analizu. Nestrpljivo su čekali rezultate, a onda su saznali da je Tomas zapravo Bernardo - dečak koji je izgubljen pre 10 godina.

Mnogo pitanja i nedoumica, sve dok mu Bernardo nije rekao da ga je uzela žena i nakon što je neko vreme živela sa njim, jednog dana ga je ostavila u hraniteljskom domu.

Danas žive veoma srećno zajedno i sproveli su sve procedure kako bi Tomas dobio prezime koje mu odgovara, sa jedinom promenom da je umesto Bernardo odlučio da nastavi da se zove Tomas jer je sa ovim imenom odrastao i sa njim je pronašao svoj pravi život, piše Mundo Positivo.