OVAJ NAROD JE PRAKTIKOVAO GRUPNI BRAK I RAZMENJIVAO ŽENE SA ROĐACIMA: Jezivi običaji koji i danas ŠOKIRAJU!

Naime, reč je o Čukči narodu, oni su autohtoni narod sa Severa koji žive po zakonima levirata. To znači da ako porodica ostane bez hranitelja, o njoj treba da se brine brat ili drugi njegov najbliži rođak.

A to između ostalog znači da je dužan da se oženi udovicom i da usvoji njenu decu. Međutim, to je samo jedan od bračnih običaja, naime, oni su dugo bili uvereni da je grupni brak sasvim normalna pojava, pa su oženjeni muškarci razmenjivali supruge sa prijateljima i rođacima.

Grupni brak

Čukči su zvali "prijateljstvo po ženi", odnosno "nevtumgit", a time bi muškarci međusobno sklapali poseban ugovor, po kojemu je svako svakome davao pravo na vlastitu suprugu.

Potpisivanje ugovora je bio ritual koji je uključivao pomazanje krvlju, kao i prinošenje žrtve.

U tako uređenoj zajednici moglo je da bude više parova, a glavni uslovi su bili posebno domaćinstvo, da nisu u srodstvu, kao i da budu približnih godina. U tome nisu učestvovali braća i sestre međusobno, niti ljudi različitih generacija. Dakle, poenta je bila da muževi i žene budu sličnih godina.

Bio je običaj da "prijatelj po ženi" ode svome prijatelju u goste u njegovu nomadsku kuću i da mu osta vlastitu ženu, a da uzme njegovu. Sa ženom svog prijatelja potom bi živeo nekoliko meseci, pa bi je nakon toga uglavnom vratio mužu, a nekad bi je i trajno zadržao.

Svi članovi te velike porodicde tretirali su se međusobno kao rođaci, brinuli su i odgovarali jedni za druge, a deca su smatrana braćom i sestrama.

Podela imovine

Ipak, kada je reč o imovini, deca iz grupnog braka nisu imala pravo na nju. Imovina je bila odvojena, a svaki par je imao vlastitu.

Čukči su dugo, sve do sredine 20. veka, smatrali da taj bračni običaj ima svoje prednosti.

Opstanak i produženje porodice bio je glavni zadatak nomadskih zajednica, a oni su bili prisiljeni da opstanu u veoma surovim uslovima, zato je bilo lakše da su u većoj grupi u kojima daju podršku jedni drugima na razne načine.

Rođenje svakog deteta slavili su se velikim poštovanjem, a nije pritom bilo važno ko je tačno roditelj, o deci su se brinuli svi zajedno.

Žena kao sredstvo za razmenu robe

Ruski etnograf Konstantin Kuksin istaknuo je da je ovaj običaj dobar i kad je reč o razmeni robe u severnim klimatskim uslovima. Naime, takav kolektivni brak nastojali su da sklope predstavnici različitih poslova, na primer ribolovci, uzgajivači sobova i slično. Na taj način su bili jači i samostalniji.

Etnografi su čak zapisali kako su Čukči nudili vlastitu ženu strancima na jednu noć u zamenu za određene stvari (poput duvana ili ženskih ukrasa), ili jednostavno u znak prijateljstva. I pritom je strancima bilo neobično da se sama žena uopšte nije bunila.

- Kod njih je shvatanje porodičnih veza vrlo jednostavno. Čukč dragom gostu ponudi svoju ženu i ode da prošeta obalom za to vreme. Nemaju oni vlasnički odnos prema ženi ili mužu, objavio je list "Poljarnaja zvezda" iz 1924. godine, navodi 24sata.hr.

U ovu vrstu odnosa su hteli da stupe pre svega muškarci koji nisu imali mlađih srodnika po muškoj liniji, jer ako se njima nešto dogodi, njihove žene i deca ostaju bez pokrovitelja i hranitelja. U tom smislu im je ovaj običaj bio zamena za instituciju levirata. Kada stupe u takve odnose, sigurni su da žena u svakom slučaju neće da ostatne sama s decom usred tundre.

Još je jedan brak bio idealan za onaj grupni, a to su parovi bez dece. Jer ako je muž taj koji ne može da ima decu, onda žena u grupnom braku ima šanse da ostane u drugom stanju

- Antakuova porodica dugo nije imala dece. Tada su oni stupili u odnose nevtumgit s Antolinovom porodicom. U toj se zajednici rodio sin, a zatim je sam Antaku dobio još dvoje dece. Kada bi kod Antolina došao bilo koji Antakuov sin, ovaj ga je dočekivao kao vlastito dete i bio je spreman da mu da svaku stvar koja se detetu svidi. Da se iz takve zajednice nije rodilo nijedno dete, onda ne bi bilo rodbinskih odnosa među tim porodicama, objavili su istoričari, prenosi "Russia Beyond".

Ovaj je običaj je postojao krajem 19. veka, ali sredinom dvadesetog ta je vrsta zajednice je nestala. Glavni razlog tome je taj što Čukči više nisu bili nomadi, pa su nekadašnje prednosti takve zajednice izgubile smisao.