NARODNO VEROVANJE KAŽE: Ako večeras uradite OVO, saznaćete kakva vas sudbina čeka!

Pravoslavni vernici 28. juna obeležavaju Vidovdan- praznik koji je nastao u čast starog slovenskog boga Svetovida, u kog su naši preci verovali pre primanja hrišćanstva.

U narodnim predanjima, Svetovid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju, pa se Vidovdan smatra i praznikom koji "otvara oči".

Zbog svevideće moći ovog staroslovenskog božanstva Vidovdan važi za dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka ili vidovčica.

Jedan ritual živi vekovima i izvodi se upravo u noći pre Vidovdana.

Naime, veruje se da vidova trava, koja se od davnina smatrala biljkom za gatanje, devojkama u san dovodi budućeg muža. Ali, i udate žene treba bi da isprobaju trik sa vidovom travom.

Pošto oko Vidovdana rastu dve vrste travčica: vidovčica – jakocrvenog i malog cveta i modra vida, sličnog cveta. Treba ih pronaći obe, ubrati i staviti pod jastuk.

Veruje se da kakav san sanjaju te noći udate žene, obistiniće se.

Međutim, za slobodne devojke važi drugo verovanje. One bi trebale vidovu travu, parče hleda i malo soli da stave pod jastuk. Pre nego što legnu, treba da izgovore:

“Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san.”

Vidova trava pomoći će mladim neudatim devojkama da privuku sreću i kroz vrlo kratko vreme upoznaju svog budućeg životnog saputnika.

Pre spavanja, izgovorite: "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak."

Te devojke, kako se veruje, će već u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.

Jedna verzija ove bajalice spominje i detelinu sa četiri lista: "Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k’ meni doleti".

Takođe, postoji verovanje da na Vidovdan treba ustati pre zore, pogledati prema Suncu i reći: "Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!”

Na Vidovdan se svaki član domaćinstva u zoru umije vodom vidovkom, za koju se veruje da može da isceli mnoge rane i bolesti. U selima pod Fruškom gorom, seljaci su se na praznik izjutra umivali rosom i izgovarali:

"Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio."

Ako na Vidovdan bude vedro, svu odeću treba izneti napolje da se provetri i napuni dobrom energijom. Sa druge strane, ako bude oblačno, treba prekrstiti oblake, pa će i kiša koja padne povoljno delovati na useve.

Tek 1892. godine Srpska pravoslavna crkva je Vidovdan prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala. Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.

Stari vole da pričaju i tako oživljavaju sećanja na kneza Lazara i junake poginule na Kosovu. U nekim krajevima ostao je običaj da se ostaje budan kako bi se gledalo u reke koje, tačno u ponoć, postanu crvene u znak sećanja na mnoge srpske borce, od Kosova do danas, koji su pali u borbi za otadžbinu.

Na ovaj dan se ne igra i ne peva u znak poštovanja prema mrtvima.

Na Vidovdan se izbegava svaki rad. Sa druge strane, valja pojesti zrelo voće. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji ko je koliko u prethodnoj godini postigao.