KAKO KARAĐORĐE NIJE DOZVOLIO DA GA PODMITE: Da je drugačije postupio, srpska istorija imala bi potpuno drugačiji tok!

Povratkom od sultana odmetnutih dahija u Beogradski pašaluk (Smederevski sandžak), početkom 19. veka, položaj Srba postaje nepodnošljiv i oni počinju pripreme za oružani otpor.

Početkom 1803. godine, 12 knezova sastaju se u Bogovađi i dogovaraju se da se obrate sultanu za pomoć ali i da za osam meseci podignu ustanak.

Potresnim rečima prota bukovički Atanasije opisuje ovo stanje na sastanku šumadijskih prvaka u Orašcu (tokom jedne svadbe) na Aranđelovdan 1803. godine:

“Već zemlja stenje, a nebo nad nama plače gledajući tolika i takva nečuvena tiranstva na nama. Braćo, mi smo robovi, nismo samo mi nego i naši sinovi, unuci, praunuci i tako doveka; a braćo moja, tri puta je bolje mreti slavno nego u robstvu živeti doveka sramno“.

Presretnuto pismo

Situacija se iz dana u dan pogoršavala. Vraćanjem čitlučkih odnosa i pravljenjem hanova po selima, ukinuta je Srbima teško stečena knežinska samouprava u Beogradskom pašaluku. Te davne 1803. godine pripremu srpskog ustanka poremetilo je i jedno presretnuto pismo.

Knez Aleksa Nenadović pisao je tokom leta u Zemun baronu Mitezeru o pripremama među Srbima za ustanak i tražio džebanu od Austrijanaca, ali je pismo dospelo u ruke dahija koje su već odranije načule da Srbi nešto spremaju, a sada su imale i čvrst dokaz.

“Da znate da smo mi ove dahije među sobom posvađali i oni će se skoro između sebe potući; zato molimo pripravite dzebane i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo“, pisalo je, između ostalog, u pomenutom pismu.

Srbi su ustanak planirali na proleće, „kad šuma ozeleni“. Međusobno posvađane dahije nisu više imale šta čekati i zbijaju svoje redove, plašeći se Austrije, ali i pretnje od samog sultana. Između 4. i 10. februara 1804. godine ubijeno je više od 70 najuglednijih Srba. Ovaj događaj u istoriji je poznat kao “seča knezova”, a među onima koji su stradali bili su Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim... Njihove odsečene glave odnete su u Beograd i nabijene na kolje.

Vreme meteža i nesigurnosti dostiglo je sečom knezova svoj vrhunac. Mnogi viđeniji ljudi bili su pobijeni, dok su se ostali sakrili po šumama i u zbegovima razmišljali o otporu ili bekstvu iz pašaluka. Atmosfera neizvesnosti pronosila se pašalukom. Kako je Vuk Karadzić beležio: ’’Tu sad drugoga suda ni spasenija nema, nego da se branimo i da bijemo i mi nji; kad ćemo vezani ženski mrijeti, od njihovi dzelata i seiza, bolje da umremo junački, kao ljudi...’’.

Kako je sve počelo?

Narodni predstavnici iz pojedinih nahija okupili su se u Orašcu u Marićevića jaruzi, ponovo pod okriljem svadbe, na Sretenje, u utorak 14.(15.) februara 1804. godine kako bi doneli odluku o tome šta im je činiti. Dogovoreno je da se krene u obračun sa dahijama.

Ulogu vođe ustanika najpre su odbili harambaša Stanoje Glavaš i orašački knez Teodosije Marićević, da bi na kraju tu ulogu prihvatio Đorđe Petrović (Karađorđe) koji je izbegao seču tako što je uspeo da se odupre Turcima koji su došli po njega i zatim otišao kod Stanoja Glavaša koji se krio kod jataka.

Istog dana paljenjem hanova u Orašcu, Raniloviću, Topoli, Žabarima i drugim selima pokrenuti su točkovi “srpske revolucije” kako je svoje delo kasnije nazvao nemački istoričar Leopold Ranke. Odmah su razaslata pisma nahijama i njihovim narodnim prvacima sa obaveštenjem da je počelo paljenje hanova i proterivanje Turaka i da svi počnu činiti isto.

Nepotkupljivi Karađorđe

Aganlija i Karađorđe susreli su se u snegom zavejanoj Drlupi 24.(25.) februara 1804. godine ali je umesto dogovora došlo do sukoba u kom su dvojica poginula, Aganlija je bio ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu. Zbog hladnoće i snega ni oružje nije radilo kako treba. Iako Srbi prvog dana sukoba nisu bili u povoljnom položaju, Aganlija se sutradan povukao u Beograd koji je narednih dana odsečen od ostatka pašaluka.

Dahije ipak pokušavaju još jednom da pregovaraju. Sa Turcima u Palanku na pregovore dolazi beogradski mitropolit Leontije koji je još ranije upozorio Karađorđa da ništa Turcima ne veruje. Dahije su nudile Karađorđu 500 kesa novaca, imanja i zvanje vrhovnog kneza, pa čak i garancije stranog vladara ali je Karađorđe sve odbijao:

“Dogod ja gledam grobove našije serbski knezova, koje su daije isekle i dogod vi ne ubijete mene kao i druge knezove čto ste isekli, među nama neće biti mira“.

Šta je bilo posle?

Boj na Drlupi bio je “vatreno krštenje” u borbi ustanika sa dahijama za koje je pašaluk bio izgubljen. Povratka na staro više nije moglo biti i za dva i po meseca 10 od 12 nahija pašaluka bilo je oslobođeno, a Beograd opsednut.

Dahije uskoro beže Dunavom na Adu Kale gde ih je sa svojom četom pohvatao Milenko Stojković i pobio avgusta 1804. godine, a njihove glave zatim poslao u Beograd, pa potom i u Istanbul.

Dahija više nije bilo ali bio je to tek početak srpske revolucije i dugotrajne borbe za nezavisnost Srbije.