GORICA NEŠOVIĆ (57): Niko mi nije rekao "izmeri šećer", a zašto bih ja kao laik govorila lekarima koje analize da radim?

Sve je počelo pre tri godine kada su popularnoj voditeljki Gorici Nešović iznenada otekle noge. Ubrzo je saznala da ima toliko visok šećer da mora smesta da ode u bolnicu. Usledio je period privikavanja na izmenjen režim života i činjenicu da svakog dana treba da prima insulin. No, kada se činilo da dobro izlazi na kraj s tim svojim “novim normalnim”, stigli su još veći problemi.

"Dok sam se upoznavala sa dijabetesom rekli su mi da će, s obzirom na to da sam ga imala desetak godina, mada nije bilo nikakvih simptoma, početi da se pokazuje šteta koju je napravio organizmu. Najčešće je reč o problemima sa bubrezima, očima i pritiskom. Ja sam, kao školski primer, imala sve što je moglo, plus polineuropatiju, koja je bila prvi signal, samo ga niko nije tako shvatio. Išla sam od reumatologa do neurologa koji su me, doduše, pitali da li imam šećer, ali niko nije rekao – izmerite ga. Kad me neko pita “a što ti to nisi tražila”, ne znam šta da odgovorim jer zašto bih ja, kao laik, govorila lekarima koje analize treba uraditi? Prilikom tog prvog boravka u bolnici pregledana sam od glave do pete, da bi se videlo kakva je situacija. Između ostalog, objasnili su mi da ionako nežni krvni sudovi očiju postaju još krhkiji, a kad sam čula da dijabetes često izaziva slepilo, presekla sam se. Međutim, u tom trenutku sam na jednom oku imala vidljivost 100%, a na drugom 80%, što nije idealno, ali ni loše," piše Hellomagazin.

Kada se pojavio problem s vidom i kako se manifestovao?

"Noću, pred kraj 2020, probudila sam se i, budući da mi je televizor uvek uključen, videla da je ekran crven. Pomislila sam da se pokvario, kad ono – pukao je krvni sud u oku. To nije bio kapilar na beonjači, već krvni sud u retini, delu oka koji ne vidimo u ogledalu. Doktorka mi je objasnila da je krv koja se razlila oštetila vidno polje, a onda mi je predložila da probamo da problem rešimo laserima, uz napomenu da će to najverovatnije morati da se učini hirurškim putem. Pomislila sam da to ni slučajno neću moći da izdržim i krenula sa injekcijama i laserskim tretmanima. Trebalo je čekati mesec dana da bi se videli efekti, ali nikakvog pomaka nije bilo. Za to vreme je i u drugom oku pukao krvni sud. E, to je bio pravi pakao... Svakog jutra, kad se probudiš, shvatiš da ti je vid sve mutniji, a u nekom trenutku sam stigla dotle da nisam razlikovala svetlo i tamu. Posle treće injekcije desilo se nešto za šta su mi rekli da postoji u teoriji, ali im se u praksi nikada nije dogodilo. Odjednom je oko počelo da me sve više boli, ubrzo je počelo i da otiče. Dijagnoza je bila – infekcija. Uveče sam po hitnom postupku smeštena na „Vojnomedicinsku akadeiju“, ujutru sam operisana. Dve nedelje sam ostala u bolici, a lekar mi je rekao da ću, kad budem spremna, morati da operišem i drugo oko, jer se vid neće ni delimično vratiti sve dok se ne očisti razlivena krv. Devetog marta je izvršena druga operacija, a kad sam već bila u anesteziji, doktor je uradio još nešto na već operisanom oku. Tek tada je polako počelo da ide nabolje. Prvo sam videla obrise, pa kao kroz maglu… I sada ne vidim čisto, ali mogu da funkcionišem."

Šta možete da vidite, a šta ne?

"Ne mogu da čitam knjige i novine, ali mogu poruke u telefonu i tekstove na kompjuteru. Doktorka mi je objašnjavala zašto jedno mogu da vidim, a drugo ne. Komplikovano je. Interesantno je da u telefonu nisam povećala font, ali su slova kao boldovana, a i poruke su mi kratke. U knjizi mogu da pročitam jedan pasus, međutim već pri sledećem ukrštaju mi se redovi i bole me oči. Ima dana kada se pitam da li ću ikada potpuno progledati, a onda se setim perioda kad ništa nisam videla, pa kažem: Gorice, dobro je. Sigurno je da nikada neće biti kao što je bilo i pitanje je da li će se situacija popraviti. Kad uporedim šta nisam mogla da vidim pre mesec dana, a sada mogu, primećujem poboljšanje, ali na nivou nijansi."

Kako ste se psihički nosili sa svim tim zdravstvenim problemima?

"Nikada nisam bila u fazonu “jadna ja, šta mi se desilo”, jer meni nije pala saksija na glavu, već se godinama pravio teren za to s čim sam se suočila. Moja generacija nema običaj da ide kod lekara dok nas nešto ne zaboli, a činjenica je da organizam može da se oštećuje dugo, bez ikakvog signala da se to događa. Više sam bila ljuta na sebe, nego očajna. Jedini simptom koji sam imala bio je konstantan umor, a ja sam ga pripisivala svakodnevnom ustajanju u četiri ujutru. Ako si stalno umorna, tri dana se odmori, dobro se naspavaj, ali ako si i dalje umorna – idi kod lekara i proveri nivo šećera. Svima stalno ponavljam – merite šećer! Kada mi je doktorka pre tri godine saopštila da ću primati insulin, rekla sam super, jer sam bila srećna što postoji rešenje. Propisana mi je ishrana, koja nije komplikovana kao što se misli, već klasična mediteranska. Tako jedu oni koji žele da se hrane zdravo. U bolnici su me naučili kako da sebi dam insulin. Sve traje 15 sekundi, nema krvi i ništa ne boli. Ne preterujem kad kažem da nekad više osećam ubod komarca nego tu tanku iglicu. Međutim, kad je vid došao u pitanje, sve je bilo drugačije."

Kako ste proživeli te najteže dane?

"Izvučeš se nekako… Naučiš da nađeš put od sobe do kupatila, da se umiješ. Svakog dana sam otkrivala šta sve mogu sama da uradim. Naravno, potrebna ti je podrška bliskih ljudi, ali moraš da naučiš da sam sebe bodriš, a najbitnije je da ne kukaš."

Da li ste nekada sa Draganom Ilićem pričali kao sa psihologom, jer on to jeste?

"Znamo se tolike godine, ako mi iko želi dobro ‒ to je on, a ima i znanje. Dakle, sve to je u jednoj osobi. Da mi je bila potrebna stručna pomoć, sigurno bih je potražila. Međutim, celog života, kad mi se nešto loše desi, ne čupam kosu već situaciju analiziram, a onda tražim rešenja. Kad čujem njega kako mi kaže: “Goco, idemo dalje, možemo napred, međusobno se pomažemo”, dobijem ekstra snagu. Niti kukam, niti očajavam, patetiku prezirem, ali svaki podstrek mi jako prija. Porodica i prijatelji ne treba da te obasipaju pitanjima “pa, što nisi na vreme” ili “kako si dozvolila da dođe dotle”, već da ti pomognu. Kad treba negde da idem, ponude se da pođu sa mnom, da me povezu, sedimo i pričamo… Dok sedim osećam se kao da mi nije ništa, jer ni jedan moj problem ne boli, ali kad ustanem i krenem negde, telo kaže: “Čekaj, ne možeš kao nekad”. Nadam da ću uz trud i vežbu, kroz određeno vreme, biti u boljem stanju nego sada."