U BRAKU SA STEVOM IMALA SAM PARE, ALI SREĆU NISAM MOGLA DA KUPIM: Život nas uvek stavi na svoje mesto, pre ili kasnije!

Prošle nedelje, 14-godišnja devojčica je sedele kod mene u kancelariji i važno pričala o tome kako se nikad neće zaljubiti, kako nikog neće voleti. Ovo su naravno, bile reči njene majke, koja je ćerku upozorila da su svi muškarci glupani, te da sebi ne sme dozvoliti da se zaljubi u nekog od njih. "On mora da me voli toliko da mi stalno ugađa, finansijski i emotivno!"

Devojčica je govorila tako samouvereno i ubedljivo da sam se osećao mlađim od nje... Nisam hteo da ulazim u svađu i dokazujem kako ona nije u pravu. Sedeo sam i slušao, a u mislima su mi se vraćali događaji od prošle jeseni...

****

Prošle jeseni, skoro na pragu decembra, našao sam se u jednoj banji. Ljudi skoro da i nije bilo, pa me to obradovalo: samoća je najbolji odmor...

Povremeno sam u hodniku sretao jednu stariju usamljenu gospođu. Imala je stisnute usne, sumnjičave oči i lice puno grimasa... Na sreću, nije mi se obraćala.

Jednog jutra sedeo sam na terasi sa knjigom i termosom sa kafom. Vreme je bilo prijatno, sunce je probijalo hladan vazduh.

Ali nisam bio sam. Pored mene sedela je starica. Nije rekla ni zdravo. Umotala se u debeli šal i počela napeto da posmatra konobara koji je u restoranu nameštao stolove. Radio je to veoma lepo: bez buke, sa svaršenim pokretima. Mogao si da vidiš kako se naporan rad odvija bez zastoja, kao podmazan....

"Kako liči na Gorana," odjednom sam začuo njen glas,"Veoma je sličan... A kako sam volela Gorana! Znate, dešava se da upoznate čoveka i shvatite da sa njim želite sve: da živite, spavate, rađate, perete mu košulje, kuvate, gledate kako jede...Sa Goranom sam htela sve to. I on je bio konobar, a ja sam sanjala kako će me grliti tim snažnim rukama i nikad me neće pustiti. Oboje smo bili iz veoma siromašnih porodica sa mnogo dece...

Prve posleratne godine bile su veoma teške... Mama nije ni htela da čuje za Gorana. Siromah sa siromahom, to ne može izaći na dobro. Sedeli bismo jedni drugima na grbači u tom malom stanu....

A onda se pojavio Steva. Poslat je u naše selo kao neki inpektor partijskog komiteta. Gospodin čovek. Odmah je dobio svoj stan, kola... Zašto sam ga gledala, ne znam... Izgledao je kao mršav pas: rebra su mu virila, odeća je bila za broj veća na njemu... Ali ja sam odlučila da se odmah udam za njega. Nije mi se čak ni dopao, samo mi nije bio neprijatan... Ali majka mi nije dala da razmišljam previše: rekla mi je da pristanem dok se on nije predomislio.

"Takva sreća se dešava jednom u životu i mnogo je lakše kad si voljen, a čak se i ne trudiš," rekla mi je to veče.

Udala sam se za Stevu. Sve je uradio za mene: preselili smo se u grad, dolazio je odmah s posla pravo kući, donosio novac.. Rodila sam dvoje dece. Ali što me je on više voleo, to je meni postajao odbojniji. Nisam mogla da savladam sebe.

Oni koji kažu da je lako živeti sa nekim ko te voli, lažu. Kako možeš da živiš sa nekim ko ti nikad nije došao do srca? Kad ne možeš nikad da mu kažeš da ga voliš?

Prestala sam da budem svoja. Od bezbrižnog osmeha, prešla sam na histeričan. Postala sam nezadovoljna svime i svačim. Frustrirana, ali bez razloga. Nervirala su me deca, Steva, svi...

Jednom na autobuskoj stanici vidim Gorana. Visok, jak, stasit... Izgubila sam kontrolu nad sobom i jurnula sam ka njemu... Da mi je rekao bar jednu reč, sve bih ostavila i krenula sa njim. Ali nije rekao ništa. Uopšte nije ispustio ni zvuk, samo me gledao sa takvim prezirom da sam ostala bez teksta. A onda se okrenuo, ušao u autobus i otišao. Autobus je otišao a ja sam trčala za njim... A onda sam se okrenula i videla Stevu kako sa decom stoji na stanici i gleda u mene. Ono što sam videla u njegovim očima i očima naše dece ne mogu vam opisati...

Posle toga, Steva se zatvorio u sebe. Radio je mnogo, kasno dolazio kući, a kod kuće nije pričao sa mnom. Umro je od srčanog udara u 47. godini. Dok sam sređivala njegove papire naišla sam na neki list papira na kojem je ispisao par redov. Izgledali su kao oproštajno pismo koje nikad nije završeno. Pisalo je:

"Da si me tada ostavila, patio bih, ali bih nastavio da živim sam. Bar bih znao na čemu sam. Ali ti si ostala i ja više nisam živeo. Da si otišla možda bih dobio ono što sam zaslužio: nekog ko bi me voleo..."

Posle Stevine smrti, moj život se raspao. Ispostavilo se da je on sve konce držao u svojim mršavim rukama... Deca su otišla, skoro su prestali da komuniciraju sa mnom. I da budem iskrena, nisam zbog njih ni patila... Ne priznaje svaka žena da nije zaljubljena u svoju decu, pogotovo ako ih je dobila u braku bez ljubavi.

Priznajem, sama sam sebi skrojila život...

Svi misle da nema ništa lepše od dobre kuće, lepih kola, mnogo para... Zbog toga se prodajemo.. Ceo svoj brak sa Stevom sam imala lepa kola, dobar stan, mnogo para, ali nisam imala sreću... Nisam mogla sa svim tim bogatstvom da kupim sreću...

I umreću bogata, ali nesrećna."

Žena je završila svoju ispovest tiho. Ni jednom nije pogled skinula sa onog konobara koji je vredno radio. Ja sam ustao i otišao, a ona je ostala da sedi na terasi, pokrivena vunenim šalom i tužno gledala u daljinu. Sama...

********

Kada sam se prenuo iz sećanja, devojčica u mojoj fotolji još je uvek pričala. Cinične reči njene majke izvirale su iz njenih usta. Kad bih počeo da je pobijam, opet bih joj usadio neku tuđu istinu u glavu...Zato sam ćutao.

Svako od nas dođe na svoje... Doći će i ona...

(Stil.kurir.rs)