ŽIVOTNA PRIČA LEGENDARNOG UMETNIKA
MILAN MLADENOVIĆ JE CELOG ŽIVOTA VOLEO JEDNU MAJU:Ta ljubav je bila sudbinska-bila je uz njega do poslednjeh daha!(FOTO)
Pesma Srce grupe EKV otkriva celu istinu o ljubavnom životu Milana Mladenovića
Autor:
Frontmen i gitarista kultnog benda Ekatarina Velika do poslednjeg daha voleo je jednu ženu, kojoj je posvetio pesmu simboličnog imena "Srce". Disao je za rokenrol, borio se protiv ratne propagande i ispisivao note od kojih i danas krv brže struji venama.
Rana jesen 1989. godine. Čitav Dom omladine pulsira u ritmu muzike. Većina momaka hipnotisano zuri u Margitu Stefanović Magi, čiji prsti klize po klavijaturama. Devojke padaju u trans kad on „pusti glas iz grla“, a samo nas nekoliko u publici zna da Milan Mladenović peva za nju. Maja Maričić prethodnog proleća sasvim slučajno je ušetala u njegov život, a onda je otputovala preko okeana. On je bio frontmen i gitarista EKV-a, jedna od zvezda jugoslovenske rok scene, a ona studentkinja istorije umetnosti.
Dok je čekao njen povratak, Milan joj je napisao pesmu “Srce”, a ona se vratila nakon godinu dana i ostala sa njim do samog kraja. I danas se kroz zadužbinu koja nosi njegovo ime zalaže za očuvanje Milanove umetničke, autorske i lične zaostavštine. Iako je prošlo više od dve i po decenije od Mladenovićeve smrti, njegovo stvaralaštvo ne gubi na značaju, njegovi stihovi deo su neizbrisivog muzičkog nasleđa, reči njegovih pesama pogađaju pravo u centar, a on sam ušao je u legendu.
"Nije dotakla ništa što bi moglo da boli,
Njene ruke su bele kao led
Njene misli su čiste, ona misli da voli
Ona veruje, veruje
Neće doći na jesen kada opada lišće
Neće doći u zimu kad je sneg
Nije imala hrabrost, nije imala kada
Da ostane, da ostane kraj mene
Da li da verujem u to..."
Mladenović je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu. Kao šestogodišnjak preselio se u Sarajevo, da bi 1970. sa roditeljima došao u Beograd i nastanio se u blokovima preko puta Sava centra. Njegov otac, poreklom iz Kruševca, bio je vojno lice, a majka Danica, rođena u Makarskoj, bankarski službenik.
-Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno, ratoboran, istinoljubiv, mali… I stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, tako da sam dolazio kući sav krvav, plačući i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo. Jedno vreme mi je značio Aleksandar Dima. To je bilo negde u drugom osnovne. Tada sam pročitao celokupna njegova dela ispod klupe i od toga sam oćoravio, tako da sam nosio naočare zbog Aleksandra Dime, Žila Verna i tako tih ljudi. Kad sam bio četvrti razred osnovne škole, otac mi je kupio gitaru na kojoj je pisalo “tango”. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd. Stalno sam svirao, pravio neke svoje pesmice – pričao je Mladenović.
U Beogradu je završio XI beogradsku gimnaziju i sa školskim drugom Dragomirom Mihailovićem Gagijem osnovao “Limunovo drvo”. Kroz tu grupu prošlo je dosta ljudi. Imali su i neke demo-snimke. Trebalo je da snime ploču, ali se bend raspao, pa je Milan sa Ivicom Vdovićem Vdom i Dušanom Kojićem Kojom oformio novi bend “Šarlo akrobata”.
Bez obzira na to što je postojao samo od aprila 1980. do oktobra 1981. eksplozivni trio “Šarlo akrobata” proizveo je udar od koga je Beograd vibrirao još dugo nakon njihovog razlaza. Nekoliko pesama ovog sastava: “Ona se budi”, “Niko kao ja”, “Mali čovek”, “Oko moje glave”, ubrzo je objavljeno na kultnoj kompilaciji “Paket aranžman”, a 1981. izašao je njihov prvi i jedini album – “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”, koji se smatra jednim od najvažnijih albuma jugoslovenskog rock’n’rolla.
-Mi smo bili grupa anarhista. Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno na oštrici žileta. Ja sam bio melodična strana grupe, ona koja je pravila pesme od nečeg što je bilo rastrzano i grubo. Na neki način sam sjedinio sve te zvuke u nešto što liči na pesmu. Koja je hteo da radi ono što sada radi sa Disciplinom kičme, znači otprilike isto što je radio u Šarlu. Meni je toga već bilo dosta, a Vd se prema svemu odnosio veoma ironično i skeptično i taj spoj nije funkcionisao – objasnio je za časopis “Rock” 1985.
Ovako snažne i suprotstavljene individue nisu dugo mogle da opstanu zajedno. Nesuglasice su ih razbile, a na ruševinama Šarla akrobate nastala je Katarina II koju je Milan osnovao sa Mihailovićem. Njima su se tokom 1982. priključili Margita Stefanović na klavijaturama, basista Bojan Pečar i bubnjar Ivica Vdović.
Milana i Margitu upoznali su članovi Električnog orgazma u Studentskom kulturnom centru. Mladenovića je oduševio njen talenat i tako je započela plodna saradnja. Album “Katarina II” izašao je 1984. i sa njega se izdvajaju pesme „Radostan dan” i “Aut”. Mihailović je u to vreme došao u sukob sa zakonom, a nakon otpuštanja iz zatvora saopšteno mu je da više nije član grupe. Pošto je imao autorska prava na njen naziv, oni menjaju ime u Ekatarina Velika (po ruskoj carici Katarini Velikoj) i dobijaju novog bubnjara Ivana Fecea Firčija na čijem mestu su se kasnije smenjivali Ivan Raka Ranković, potom Srđan Žika Todorović i na kraju Marko Milivojević.
Dečak iz vode: Milan je želeo da ljudi vole njegovu muziku, a ne njega!
Do 1994. izdali su šest studijskih i jedan lajv album (“Ekatarina Velika”, “S’ vetrom uz lice”, “EKV 19LIVE86”, “Ljubav”, “Samo par godina za nas”, “Dum dum” i “Neko nas posmatra”) i niz antologijskih pesama kojima je EKV ostavila neizbrisiv trag na regionalnoj muzičkoj sceni.
Njihove svirke su bile uvek žestoke, pune energije i emocija. Ritam njihovih instrumenata bubnjao je negde duboko u utrobi. I još dugo nakon što bi utihnuo, odzvanjao je poput upozorenja. Mladenović je jednostavno imao talenat da lično pretvori u opšte. Bio je hroničar sumraka jednog vremena, a svojim oporim stihovima bez suzdržavanja i milosti dramatično je nagoveštavao zlokobna dešavanja.
- Moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to činim samo da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju priču, koju prezentuje na način koji mu odgovara. To radim i ja. Pri tome koristim jedinu mogućnost koja mi je dostupna, a to je muzika! Tako uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi! – istakao je u jednom od intervjua.
Tokom rada sa Ekatarinom, Milan je kao producent sarađivao na albumima bendova Gustaf i njegovi dobri duhovi i Fit. Zajedno sa ostalim članovima sastava 1985. pojavio se u filmu Gorana Markovića “Tajvanska kanasta”, a sledeće godine i u ostvarenju “Crna Marija” Milana Živkovića u kome je igrao glavnu ulogu i za koji je napisao vodeću numeru “Bus Station”. Kasnije je priznao kako se pokajao što je dozvolio da ga Sonja Savić nagovori na to, jer je još tokom snimanja shvatio da nije rođen za glumu ali nekako nije mogao da se izvuče iz svega. Posle kratkog izleta u svet filma, pisao je muziku za pozorišnu predstavu “Majka Hrabrost i njena deca” Bertolda Brehta u režiji Lenke Udovički, na kojoj je radio i Vlatko Stefanovski.
Devedesete su donele mnogobrojne promene. Po završetku albuma “Samo par godina za nas”, Todorović je napustio bend da bi se posvetio glumačkoj karijeri, a Pečar je otišao u London, gde je trebalo da se zadrži svega dve nedelje. Tek nakon godinu i po dana javio se Milanu da mu saopšti da ne planira povratak. Mada niko više nije ni računao na njega, Mladenovića je njegov odlazak mnogo pogodio. Taj događaj je označio početak kraja Ekatarine kakvu smo do tada znali. Na poslednja dva albuma kao autor muzike potpisan je samo Milan, dok je na prethodnim to uvek bio ceo EKV.
Mnogi misle da je njihov najmračniji album “Dum Dum”, koji je izdat 1991. Jugoslavija je bila pred raspadom i prbližavala se građanskom ratu. Njegovi bliski prijatelji napuštali su zemlju jedan za drugim, kako bi izbegli prisilnu mobilizaciju, o čemu govori pesma “Zajedno”, u kojoj su svi imenovani. Milanu je sve to veoma teško palo. Kad je i njegova devojka Maja otputovala u Pariz na završetak studija, on je njihov rastanak pretočio u stihove:
"Smeje se zrcalo mojim očima...
Srebrne bube zriču: Odlazim!
Zamisli: Ti si-ja
Zamisli: Ja sam-ti...
Otvaram oči i kažem: Odlazim!"
(Anestezija)
Osećao se kao da je u anesteziji kad je shvatio da će i ona otići. Ali, njih dvoje nisu mogli jedno bez drugog, pa ni kilometri udaljenosti nisu uspeli da izbrišu ono što je zaista bilo sudbinski određeno. U međuvremenu, 1992. on je sa članovima “Partibrejkersa” i “Električnog orgazma” pokrenuo projekat “Rimtutituki” čija je muzička aktivnost bila usmerena na antiratnu propagandu.
Početkom 1994. Mladenović je sa Majom otputovao u Brazil, gde je sa dugogodišnjim prijateljem i saradnikom Mitrom Subotićem Subom i nekoliko brazilskih muzičara snimio album “Angel’s Breath”. Upravo tamo, Milan i Maja zajedno su napisali tekst za pesmu “Crv”. Materijal za spot pripreman je u Parizu. Ali, Maja ga je završila tek nakon njegove smrti.
Iako je imao nove planove i sebi utirao neki novi put, stvari su krenule tokom koji niko, pa ni on sam, nije mogao da predvidi. Mladenović je nakon nastupa Ekatarine Velike na festivalu u Budvi, u avgustu 1994, prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa. Otišao je za samo nekoliko meseci, tog 5. novembra, neposredno nakon što je navršio 36 godina.
Priča o Milanu Mladenoviću priča je o čoveku koji je svojom istrajnošću, energijom i iskrenom emocijom, bez želje da se dodvori kritičarima ili publici i ne praveći kompromise uspeo da stigne do vrha i tu ostane. I mada ga više nema, njegova poezija i njegov glas, jasan i čist, zauvek nas podsećaju da neminovno moramo ostati dosledni sebi.
-Ovaj razgovor bih voleo da završim porukom koja je upućena svima koji me (ne)vole: kroz život se moraju boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo “opravdane” norme uguše i opterete. Borite se za svoj život! – rekao je za list “Ćao” 1989.