Postoji tendencija da se na umetničke, matematičke ili naučene genije gleda kao na potištena bića. Ernest Hemingvej, Emili Dikinson, Virdžinija Vulf, Edgar Alan Po i Amadeus Mocart, svi oni su bili brilijantni, kreativni, izuzetni umovi, ali su bili tragično skloni teskobi i depresiji.
Postavlja se pitanje da li postoji direktna veza između višeg IQ i depresije? Za početak, viši nivo inteligencije ne doprinosi nužno razvoju bilo kakve mentalne bolesti.
Međutim zaista postoji određena predispozicija prema pojačanoj zabrinutosti, samokritičnosti i iskrivljenom, obično negativnom, pogledu na svet. U mnogim slučajevima ovi faktori stvaraju idealne uslove za depresiju.
Uz to treba napomenuti da postoje izuzeci. U našem društvu imamo brilijantne ljude koji maksimalno iskoriščavaju svoj potencijal ulažući ne samo u svoj život već i u samo društvo. Ipak, mnoge studije i knjige pokazuju ovu jedinstvenu vezu sa depresijom, posebno kod ljudi čije je IQ iznad 170.
Ličnost visoko inteligentnih ljudi
Knjiga „Kreativni mozak“ je štivo od velike pomoći za razumevanje načina na koji funkcioniše mozak najpametnijih i najkreativnijih ljudi. Neurolog dr Nensi Andrejasen u njoj pomno demonstrira značajnu tendenciju da genijalci u našem društvu mogu da razviju određene poremećaje: bipolarni poremećaj, depresiju, anksioznost, a posebno napade panike.
Čak nam je i Aristotel svojevremeno pokazao da inteligencija ide ruku pod ruku sa melanholijom. Genijalci poput Sir Ajzaka Njutna, Artura Šohopenhauera i Čarlsa Darvina patili su od dugih perioda neuroze i psihoze. Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej i Vinsent Van Gog su preduzeli zastrašujući korak okončanja sopstvenog života.
Međutim, uvek je bilo tihih, neshvaćenih, usamljenih genijalaca koji su živeli u svojim malim svetovima. Odvojeni od stvarnosti koja im se čini previše haotičnom, besmislenom i razočaravajućom.
Deprsija je bolest savremenog doba i pogađa odroman broj ljudi, ali određene grupe su posebno osetljive.