Često kada roditelji nemaju dovoljno vremena, nameću starijem detetu obavezu da pričuva mlađeg brata ili sestru. Međutim, roditelji uglavnom nisu svesni količine odgovornosti koju tim postupkom prebacuju na svoje dete.
Činjenica je da starije dete ne može biti adekvatna zamena za roditelje, ali da li je dobro da ono čuva mlađe dete?
Bezbrižno detinjstvo je važan preduslov mentalnog zdravlja deteta
Opis koji najčešće ide uz reč detinjstvo jeste bezbrižno. To svakako ne znači da dete ne treba da ima svoje brige, zadatke, izazove ili frustracije, ali znači da ukoliko ne mora, ne treba da ima brige kojima nije dorastao.
Kada primetite da sve češće tražite pomoć od starijeg deteta pri čuvanju mlađeg, prvo što treba da imate u vidu jeste da starije dete ne treba da snosi posledice zbog toga što porodica ima više članove i što je roditeljima zahtevnije nego sa jednim detetom.
To svakako ne znači da ne treba starije dete da uključujete u brigu o mlađem, ali je veoma važno da procenite šta je ono što starije dete ne oppterećije, a gde možda preterujete i tražite od njega više nego što bi trebalo.
Starije dete ne bi trebalo da čuva mlađe. Dajemo mu odgovornosti za koje uzrasno i mentalno još uvek nije sazrelo. Njegova uloga je da se igra i da zajedno odrasta sa svojim bratom ili sestrom. Kada starijem detetu date zadatak da brine o mlađem, bez obzira da li bili postpuno sami ili u vašoj neposrednoj blizini, ono će umesto da se bezbrižno igra, “motriti” na mlađe da mu se nešto ne desi, sa ciljem da ne bi bilo grđeno ili kažnjeno ukoliko se mlađem dogodi neka neprijatnost.
Osim toga, može se truditi da ugađa mlađem dok ga čuva – da se mlađe dete ne bi plakalo ili tužakalo ga roditeljima. Takav odnos koji se stvara među njima nije ravnopravan i svakako ide na štetu i jednom i drugom kao i njihovom odnosu sada i u budućnosti.
Veoma je česta situacija, pogotovo kod nas, da neznatno starija deca čuvaju mlađu. Da li je to ispravno, sa aspekta etike, iz bezbednosnih razloga, iz prizme deteta kome je poverena obaveza...?