UDALA SAM SE ZA LJUBAV IZ SREDNJE ŠKOLE: Najveća greška u životu! Ne bih to preporučila nikome!

Nisam bila baš ženstvena, a glasine o tome da sam lezbejka počele su pre ngo što sam uopšte dovela u pitanje svoju seksualnost. Kada sam konačno shvatila ono u što su svi sumnjali, glas se proširio po celom gradu, što je kasnije rezultiralo depresijom i maltretiranjem.

Želela sam ono što svaki tinejdžer želi: da izlazim u grad, da osetim leptiriće, da se poljubim sa nekim, idem na igranke i držim se za ruku sa nekim u školskom hodniku...

Međutim, najbliže što sam imala a izgledalo je kao veza je bilo par poljubaca u mraku sa osobama koje nisu želele da priznaju da su sa mnom u vezi. Bila sam usamljena i slomljenog srca. Osim toga, istopolni brakovi nisu bili dozvoljeni, gej osobe su izopštene iz društva i ja nisam osećala da baš imam sjajnu budućnost.

Krajem prvog razreda srednje škole poljubio me jedan moj najbolji prijatelj. Očekivala sam isti scenario: nikom ništa neće reći, opet će me "prisloniti" negde u mraku, a okolo će pričati kako je ljubio "lezbaču".

Ali desilo se nezamislivo: pitao me da li ćemo od sada da izlazimo?!

Bila sam presrećna! Neko je hteo da bude viđen sa mnom, da me vodi za ruku, u bioskop... Bili smo novi par u školi. Svi su nas začuđeno gledali. Ali ja sam uživala. Napokon sam se osećala normalno! Kao da pripradam negde.

Ta naša ljubav protegla se do kraja srednje škole. Roditelji su insistirali da idem u veći grad da studiram, a ja sam se osećala opet kao da sam na početku.

Strah od odbacivanja u novoj sredini prosto me je paralisao. Moj dugogodišnji dečko je dobio posao u našem malom gradu i odlučio je da me veri. Ja sam brže bolje prihvatila i u devetnaestoj sam već bila udata žena.

Veliki probelm rešila sam još većim problemom!

Nakon godinu dana uvidela sam da ne mogu više da podnesem život u toj maloj sredini. On je pristao da upišem fakultet u većem gradu. Tokom radne nedelje bila sam na fakultetu a vikendom bih se vraćala svom mužu.

Međuti, oboje smo se sve manje osećali kao da smo u braku. Nakon godinu dana on je otvoreno i bez ijedne pogrešne reči lepo objasnio i meni i sebi kako nas dvoje više nemamo budućnost.

Razveli smo se. On je nastavio svoj život, i dan danas mi je najbolji prijatelj, obožavam njegovu decu. A ja... Ja sam i dalje sama. I dalje imam paničan strah od veza.

I ako me pitate da li treba da se venčate za ljubav iz srednje škole, moj savet je da sačekate. Sačekajte par godina pa će vam se samoj kazati. Dopustite sebi da odrastete. Možda nećete imati toliko sreće kao ja, možda ćete "naleteti" na čoveka koji neće imati razumevanja kao što je moj najbolji prijatelj imao za mene!