Sve se više osećamo kao ljudi koji pričaju sa zidovima, iako nam preko puta sede sagovornici. Naizgled gledaju u nas, a zapravo gledaju kroz nas, pa se čovek oseća kao predavač koji priča licima bez reakcije. Upita se, jesu li to više ljudi čim su izgubili pojam kako su dijalozi odraz kulture življenja. Jer monolozi dosade i Bogu. Zašto ih onda čovek i dalje primenjuje? Je li toliko zanesen u svoje reči da mu promakne odsutnost slušanja onih kojima se obraća. Možda je to neko novo 'ludilo' koje još uvek nije dijagnostifikovano (nije dobilo šifru) ili nam je monološka forma postala draža od dijaloške? Pričati, a ne očekivati reakciju i sudelovanje - mogu samo oni kojima sagovornici služe kao kipovi.
Ispiranje mozga
Otišli smo toliko daleko od prirodnih pojmova komunikacije u kojoj želimo čuti samo svoj glas, a kada bi nas neko pitao da ponovimo izrečene rečenice sigurni smo da bi nastupilo pomračenje. Setili bi se mi poneke, izmenili dotadašnju priču, vređajući time i svoju i tuđu inteligenciju. Po ovome ispada da nismo svesni pričamo li sami sebi ili drugima, a još manje o čemu pričamo. A imamo i onu drugu krajnost koja takođe govori u prilog monologu, upadanju usred tuđe rečenice, odnosno prekidanju čim nas neko pokuša isključiti iz monologa. Svako blagonaklono upozorenje kako takva komunikacija postaje naporna - dočekana je na 'nož'. Šta da čovek učini kad ti drugi ispira mozak svojim savetima koje mu niko nije tražio, trivijalnim pričama o senzacijama, problemima s kojima nemamo dodirnu tačku? Ako takvo brbljanje ne uvažimo kao bitno dobili smo neprijatelja, a ako to slušamo iz dan u dan, neizostavno smo na putu nervog sloma. Zato su danas ssgovornici prisutni duhom - pravo bogatstvo.
Kao na svetioniku
Izgubimo li onu glavnu komponentu života, komunikaciju s naglaskom na dijalog, kako ćemo se o ičemu s ikim dogovoriti nakon što uvidimo da pričamo lutkama. Knedla u grlu guši nas, pa čovek ostane bez reči. Osećamo se kao da živimo na svetioniku u kojem pogled na pučinu postaje jedini dodir s vanjskim svetom. I šta se događa s nama? Počinjemo razgovarati sami sa sobom uveravajući se kako smo i dalje ljudsko biće ili se dopisujemo preko ekrana s virtualnim prijateljima. Kad sagledamo sa svih strana sve više postajemo sene bez imena. I da nas rodni list ne podseti da smo rođeni, zaboravili bi vremenom kako je komunikacija temeljna osobina suživota. A suživot podrazumeva izražavanje sebe putem reči i gestova, kako bi doživeli pripadnost, ostvarili saradnju, emotivno proživeli i svoje i tuđe iskustvo, razmenili mišljenja, duševnu povezanost vidljivu upravo kroz razmenu emocija.
(Stil.kurir.rs)
Naravno da su godine pojačavale njihovu komunikativnu zatvorenost, uvukle ih u neki svoj unutrašnji svet u kome su radili ono što su drugi radili u javnosti...