ZA ROĐENE BEOGRAĐANE, OBRENOVAC JE INOSTRANSTVO: Svoje poreklo smatraju plemićkim, njih je život smrtno uvredio!

"U Beogradu živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čisto plemićkom titulom! Za njih su svi došljaci, čak i oni što su se u Beogradu rodili posle rata. Oni se prezrivo namršte kad uđu u neki klub, kome, inače, ne pripadaju i pitaju nadmoćno jedni druge: ko su, uopšte, ti došljaci što se usuđuju da sede pokraj njih?

Pre nego što pročitaju neki roman o Beogradu, najpre utvrde da li je pisac rođeni Beograđanin ili neki sumnjivi došljak, pa se tek onda odluče da li da mu veruju. Kako neko, ko nije rođen u tako otmenim krajevima, kao što su Karaburma, Bulbulder, Dorćol ili Čukarica, može da piše o ulicama gde su oni izvoleli da se rode i odrastu? Šta on tu meni o Paliluli, kad sam ja rođeni Palilulac?

Beograd se po tome razlikuje od Pariza, na primer, kome su umetnost napravili uglavnom stranci. Kada neko uspe da se obogati u Njujorku, rođeni Njujorčani, bez trunke zavisti i sa divljenjem pričaju kako je taj i taj stigao u njihov grad bog te pita odakle sa svega tri dolara u džepu! Za rođene Beograđane, Obrenovac je daleko inostranstvo.

Koliko ste puta čuli rečenicu: “Ja bre, rođeni Beograđanin, stanujem još kod keve, a on iz Obrenovca, već dobio stan! Gde je tu pravda!” Njima je Obrenovac na kraju sveta.

Zanimljivo, oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rođeni Beograđani, uglavnom ništa i ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je svakako potpuno nepoznat odlomak iz putopisa Opus Beograda iz 1587. godine Rajnolda Lubenaua gde stoji:

“To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali inače dugačke i velike… U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije.”

Kao što se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, naime, i ne žive u Beogradu, gradu, već su izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja. A ta raja, ti došljaci, posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, počeće da rađaju ovaj grad.

Da rezimiramo, Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugri i Austrijanci. Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca, koje je preko Dunava doplivao u Beograd držeći se ždrebetu za rep. Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina, već Miše Anastasijevića, dunavskog kapetana, koji se lomatao po pristaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo. Luka Ćelović, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u džepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel „Bristol“, čitavu Zagrebačku ulicu, park na Savamali i sav imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već siroti iguman došao odnekud sa juga.

Mada su im očevi, i sami došljaci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovničići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta Beograđana ostavlja utisak da poseduju najviše poreklo.

Njima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im kraj bio da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. Njihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. Njihova baka bila je dvorska dama kraljice Natalije.

Njih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se proslavljaju došljaci. Njima je dovoljno njihovo poreklo."

(Momo Kapor)