PISMO DRUGARICI KOJA NEMA DECE: Draga moja, pogrešila sam strašno!

Draga moja,

početak ovog pisma verovatno treba da krene rečima: Naš život se menja kada dobijemo decu.

Ali, kada je dolazak ovog malog bića postao sahrana za sva moja prijateljstva sa ljudima bez dece? Negde između cele noći sa bebom koja ne želi da spava i potrebe da jedem da bih poizvela mleko ili da "smućkam" adaptirano mleko, neke od nas su prestale da se interesuju za prijatelje, šta rade i kako su... Ili nas nije bilo briga ili smo jednostavno bile preumorne. Ili previše šokirane, ili postiđene što je kod kuće sa bebom mnogo teže nego što smo mislile.

Što god od toga je bilo - stvorilo je problem. Jer naši prijatelji bez dece pate. I ne pate zbog toga jer nemaju decu, oni pate jer nemaju nas.

Draga moja drugarice, mi, nove mame, smo loše u tome što radimo. Grozno je sve to. Grozno i lepo. Onaj momenat kada mi je doktor dao dete u ruke, prestalo je sve drugo da postoji. Više nisam bila samo ja, sada sam imala dete, postala sam mama. Dobila sam veliku odgovornost, ali i privilegiju.

Neko vreme mi nije bilo bitno ništa sem tog deteta.

Moji prijatelji. Moja karijera. Moja kuća. Moja gomila veša. Potrebe mog muža. Moj duhovni život. Moja težina. Moja lična higijena. Moj sopstveni osećaj za sebe. Da ja. Ova organizovana-i-sve-konce-drži-u-svojim-rukama žena sada je bila završena sa potpuno novim, zaslepljujuće-neverovatnim, vrtoglavo zastrašujućim zadatkom da se brine o danonoćnim potrebama mog novorođenčeta da ponekad zaboravim da dišem. Dok sam nahranila novorođenče pre nego smo krenuli u prodavnicu, kad smo došli tamo, shvatila sam da sam zaboravila novčanik.

Novorođenče je nosilo potpuno novu odeću najmanje četiri nedelje, a onda bi je već preraslo, a za to vreme ja sam se šetala sa pidžamom uprskanom svim mogućim flekama i povraćkom.

O novorođenčetu sam znala sve moguće podatke: kada je jeo, spavao, podrigivao, kakve mu je boje kaka, ali da me ubiješ nisam mogla da se setim ko je predsednik zemlje u kojoj živim.

Bila sam najbolja majka koju sam mogla biti. Ali sam zato na svim drugim poljima kiksala, a ponajviše na polju prijateljstva.

Ali evo u čemu je stvar: neće ovo trajati zauvek.

Naše prijateljstvo je sada malo poljuljano i to zbog mene. Promenila sam se. I teško držim koraka sa svakodnevnim zahtevima i to zbog bebe. Više ne znam kako da vežbam, kada da se kupam, šta da jedem i da li uopšte da jedem. Ne mogu da zamislim kada ću da imam vremena da te pozovem i pitam kako si.

Trenutno jedino na šta mogu biti fokusirana je na malog vanzemaljca koji iz mene isisava život, mleko, energiju, san i mozak.

Ali znaš šta? Taj mali savršeni vanzemaljac je čisto čudo koje me uči šta je istinska ljubav. Zbog njega ću ti jednog dana biti mnogo, mnogo bolji prijatelj. Samo, molim te, izdrži još malo.

(Stil.kurir.rs)