Dragan Marinković Maca: Kad ne ide, najbolje je biti pošten i otići. Ali dete to ne sme da oseti!

Koliko god bio zabavan i omiljen kod žena, glumac je izuzetno odan porodici i sinovima. Vaspitava ih po starom kodeksu, a ima mnogo stvari iz današnjeg načina života koje im ne bi dozvolio.

Mnogo zna, mnogo je doživeo i prošao, ima svoje mišljenje, ali ne ispravlja krive Drine. Popularni glumac, voditelj i šoumen jedan je od onih Sarajlija po čemu je ovaj grad poznat - duh, stav i duša.

Hvata li vas novogodišnja euforija?

"Meni je 19. decembra bila slava i to je to. Novu godinu i takve datume, neka zakucana vremena, što se navodno mora - ne preferiram. Ne robujem ni Osmom martu, Valentinovu... Sve je to danas pomodarstvo, kao i slavljenje punoletstva. Kako su ukinuli JNA, sad ga prže po rođendanima. Moja deca neće to imati, jer se radi o snobizmu, budalaštini za ulazak u svet odraslih."

Kupovina poklona deci?

"Stariji sin Lav ima 15 godina i ne veruje više u Deda Mraza, a mlađem Fjodoru Simeonu je devet, tako da on još uvek veruje. Biće poklona, naravno, bude ih i bez Nove godine."

Obojica sinova nose imena najvećih ruskih pisaca. Namerno?

"Ja sam rusofil, pogotovo što se književnosti tiče. Stara je izreka nomen est omen - ime ti je sudbina. Ako voliš to dete, treba da mu daš lepo ime, značajno, kojim će se sutra predstavljati, a deca su mi smisao života."

Ako budete imali devojčicu, hoće li i ona imati rusko ime?

"Već imam spremna imena, bože zdravlja! Voleo bih ponovo da se ostvarim kao roditelj i vreme mi je za devojčicu. Ženska deca više su vezana za brata, oca."

Upravo ste se vratili iz Sarajeva. Koga imate tamo?

"Sin Lav mi živi dole. Upravo je upisao prvi razred srednje škole za primenjenu umetnost, a tamo mi je i mama. U Sarajevu još uvek postoje ljudi koji su mi bitni, kao da nisam nikada ni otišao odande. Sarajevo je odličan grad za odrastanje. Tamo nema zvezda. Ili si raja, ili nisi. Imam milion kolega koji su tako beskrupulozno bahati, bitni, avaj! U Sarajevu to ne može da se desi."

Jeste li imali sve u detinjstvu?

"Prve "levisice 501" i prve "starke" sam sebi kupio sam. Nisam bio ni gladan ni žedan, ni go ni bos. Nažalost, rano sam izgubio oca, tako da sam i rano počeo da zarađujem. Sa 13 i po radio sam u fabrici čokolade "Zora", u pekari, cepao karte na autobuskoj stanici... To je jedini način da opstaneš i stvoriš radne navike. Da ceniš dinar i da sutra, u 40. godini, ne otvaraš roditeljima frižider da bi se nahranio i čekaš maminu i tatinu penziju."

Šta ste govorili na prijemnom za studije glume?

"Ehhh... "Molitvu u tamnici" Tina Ujevića, monolog Flajšmana iz Kunderinih "Smešnih ljubavi" i sjajan monolog grobara iz "Dame s kamelijama". Položio sam iz prve."

Kakve su vam bile ambicije?

"Odigrao sam mnogo uloga, imam preko 60 premijera. Voleo bih da odigram, još nije kasno, recimo Ričarda Trećeg i Stenlija Kovalskog u "Tramvaju zvanom želja"."

Sad ste u drugom filmu - voditelj, šoumen, stendap komičar.

"Sve je to vezano. Stendap komedija je nastala iz monodrame. Ja sam po vokaciji glumac, nisam stendap komičar. Što se tiče televizije, tu mi je pomogao modus vivendi - način života. Dugo sam konobarisao i to iskustvo mi je pomoglo da svemu dam svoj lični pečat, kao Maca. Kao glumac, ja sam Dragan Marinković."

Da li je ostala neka trauma iz Sarajeva devedesetih?

"Srećom nije. Neki dan sam se tuširao i prođe mi kroz glavu da sam četiri godine svaki dan nosio 150 litara vode na četvrti sprat da se operemo i nešto skuvamo. Znam sve, ne treba niko da mi priča ko je kriv, mater im svima. Nisam zaboravio, to se ne zaboravlja, sklonio sam u podsvest. Prljavijeg rata nije bilo. A kao da je bilo juče."

S tri žene ste proveli život, s dve imate dece. Kakve su vam emocije?

"Treba mi oslonac, a ne teg. Imam samo jedan brak, s Jovanom, ostalo su bile vanbračne zajednice. Častan sam, pošten i iskren čovek, a dečica koju imam su plod tih ljubavi. Sa svima imam civilizovan odnos. Zašto smo se rastali, duga je priča. Ali - da se ne lažemo - mene je teško pratiti. Ne podležem postulatima koji se podrazumevaju, to mi je nonsens. Kod mene je li-la. Sve ili ništa. Ako ćeš da me pratiš, prati me, pa da letimo. Ne volim da sam sputan, ali slobodu nisam koristio za bračne prevare. Kad ne ide, najbolje je biti pošten i otići. Ali dete to ne sme da oseti."

Kakav ste otac?

"Odličan. U meni imaju prijatelja. Često putuju sa mnom kad sam na turnejama, čak i dok su bili bepci. Dobar sam s njima, tačan sam i ispunjavam obećanja. Imam samo jednu repliku: "Nemoj me razočarati." To je kodeks i kućno vaspitanje koje sam ja imao."

Preneli ste to na sinove?

"Apsolutno. Danas je zaboravljeno šta znači kad staviš prst na obraz. Moja dečica će odrasti u ozbiljne ljude. Nastaviće to sa svojom decom, kao što sam ja iz svoje kuće pokupio čist obraz."

Kako sa takvim stavovima vodite jedan rijaliti, gde toga nema? Kompromis?

"Nema tu kompromisa, to je posao. Neću ja da ispravljam krive Drine. I ja sam učestvovao u rijalitijima, ali tada je u njima bilo ljudi s jakim biografijama. Sad je to izgubilo smisao. Što si promiskuitetniji, to si prihvatljiviji. Ovaj konglomerat je samo odraz naše stvarnosti. Nije to čudna grupa ljudi koje su stavili pod kamere 24 sata. Oni su naša slika u ogledalu. Ne želim da menjam, tako je etablirano, to je politički projekat."

Gledaju ga i najmlađi.

"Naša deca su pametna, namazana, vunderkindi, rađaju se sa osnovnom školom... nadao sam se. Ali vrlo brzo ih urniše potrošačko društvo. Neki dan posle predstave priđe mi klinac da se slika sa mnom. Pita me: "Maco, kad odrastem, hoću li moći u Zadrugu?" Mama se smeje. Ja sam za to da socijalna služba uzme to dete."

Da li je tačno da oni koji zasmejavaju druge imaju u sebi tužnu žicu?

"Vrlo tačno. Znam kolege koje su igrali komediju posle smrti dragog bića. Ne smeju da otkažu predstavu. Bogu hvala, ja nisam to doživeo, ali je bilo hiljadu trenutaka kada mi nije bilo ni do čega, a morao sam na scenu, profesionalac sam. Mi komičari imamo tu tužnu crtu, tog klovna koji pusti suzu."

Šta vas najviše povredi?

"Nepravda. Ja sam balkanofil, ali ima toliko razloga zbog čega smo na margini. Mi smo kolateralna šteta neobrazovane stoke koja se mrzi, tuče, psuje, pronalazi krivce u drugoj naciji, a ne u sebi. Što bi rekao Rambo Amadeus: "Najgore je uvesti demokratiju gde imaš deset posto pismenih ljudi." Vekovima je tako. Tu smo gde jesmo - niđe."

Šta je terapija?

"Baviti se sobom i svojom porodicom, napraviti svoj mikrosvet u kome možeš opstati. Jer svuda je ludilo, i na Zapadu."

Niste vi džabe popularni...

"Bilo bi bolje da sam malo gluplji ili malo pametniji. Gluplji da ne primećujem stvari, a pametniji da me apsolutno ne dotiču, osim kad se tiču mene lično. Ali svaki put kad obratim pažnju, to je da pokažem da mi mozak nije ispran. Zato sam doživotni buntovnik. Neću da budem samo broj u gomili. Onda se gubi smisao života, a to su sve one radosti koje život čine jedinstvenim."

Imali ste teške trenutke nakon što je vaša supruga spontanim pobačajem izgubila trojke.

"Užasno. Kad sam prošao kroz tu agoniju, nisam imao pojma da je to danas ozbiljna pošast. Svaka druga trudnoća završava se spontanim pobačajem, daj bože da ne preterujem. Nas truju, nešto se dešava. Nešto jeste. Treba obratiti pažnju. Govorimo o beloj kugi, ali ljudi žele decu. Toliko je toga da sam na svakom koraku čuo: "I ja sam doživeo brate, i ja, i ja, i ja"... Žao mi je što smo Jovana i ja prošli kroz to, ali zamolio bih one koji se ovim bave da istraže uzrok. Ako im je stalo da opstanemo kao nacija."

Autor teksta: Ljilja Jorgovanović, intervju objavljen u časopisu Lena (nedeljni dodatak Kurira)