Đorđe Balašević je jedan od najpopularnijih kantautora na prostorima čitave bivše Jugoslavije.
Njegove pesme su jedinstvene i pune emocija, a u njima se svako bar jednom pronašao.
Za vas smo izdvojili neke od njegovih najlepših stihova!
"Hej, budi jaka ti, najlakše je plakati, to nam samo Gospod svira jesenju sonatu, snio sam vrata u tom suvom zlatu, strah me da prođem, al proći ću." (Kad odem)
"Red je red, polako komšije, ne može samo da se uđe da se ruši tuđe, lepo sam im rekao: Ne lomite mi bagrenje, bez njih će me vetrovi oduvati, pustite ih, moraju mi čuvati jednu tajnu zlatnu kao dukati. Ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio bosonogu i odbeglu od sna". (Ne lomite mi bagrenje)
"I ljubim dobre, ljubim lake, neke prave, a neke ne, i sve su vile, ma, sve su kraljice, i sve su nevazne naspram nje." (Lepa protina kći)
Evo ti pesma, ludo jedna: Ljubav iz ugla Đorđa Balaševića!
"Ruža je pupila na mrazu i sto bi rekao moj kum, vuče te đavo na tu stazu, a ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum. Nikad ne pričaju o njoj, a ja se ne raspitkivam, ukrstim politru i noć i na taj krst se tu i tamo prikivam, vec me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče, al' ništa me se ne tiče i malo šta me pomera i dotiče, sem katkad nje." (Na Bogojavljensku noć)
"U svakom snegu vidim iste tragove, tragove malih stopa broj trideset i ko zna, kako polako odlaze, više ne prolazim ulicom Dositejevom i nemam pojma kad neko pita, gde je to. Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka nikad ja nisam brojao." (Ne volim januar)
"Eto, tuđeg se latio, zato je glavom platio, zbog žene svog kuma je sišao s uma, sasvim. A, vidiš neko to od gore vidi sve, povlači te konce, igra se, postavi na svoje mesto svako dobro, a zlo još pre, sve vide oči sudbine." (Neko to od gore vidi sve)
"Ko srna me je gledala, žalosnom pesmom sluđena. Čije si pile pirgavo, što nisi meni suđena?" (Čardaš)
Jesi l' živa, staričice moja: Stihovi koji leče dušu i telo!
"Talasi lađe lome, šta srce zna o tome, srce je ludi husar, pijan i mlad. I te sam noći preplivao Dunav, dubok i strašan, oprosti velika reko, al' ja sam morao preko". (Te sam noći preplivao Dunav)
"Sve se nad'o da će ljubav proći, zanavek je otiš'o iz sela, nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom, jedinicom, ćerkom nekog gazde. Dobio je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše, dobio je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše, sve je im'o - ništa im'o nije". (Priča o Vasi Ladačkom)
"A mesec pojma nema, matora lola drema, jutros je lumpov'o po Kini, dok se sa sobom borim da tačno izgovorim tu tešku, stranu reč - izvini." (Posvađana pesma)
"Gle, polaze noge same, to drumovi zovu, mame, pile moje, pače moje malo, ne zovi me da se vratim, lutalicu zvezdu pratim, čedo moje, luče moje lepo. Kuća mi je tamo gdi sam, nigde mira naš'o nisam, trazio sam džaba sreću, kanda da je naći neću." (Pile moje, pače moje malo)
Trenutak za poeziju! Pablo Neruda: Lagano umire onaj koji beži od strasti!
"Mog mora nema, al' ja živim u nadi da možda ipak negde srešćemo se još... O, gde baš mene da takvo nešto snađe, ovo je priča i za suze i za smeh, poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora - to je izuzetan peh." (Panonski mornar)
"Drugi bi sve imalo smisao, ne bih svakom pesme pisao da sam znao da postojis, Olivera... Drugi bi sve imalo smisao, ja bih iz te guzve zbrisao i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram, znao bih gde da sebi nađem mir, skrio se u tamni manastir i čekao da ti odrastes, Olivera..." (Olivera)
"U leji zlatnog seboja, u tom snu mlađana nego ja, onakva kakvu bih zeleo da pamtim... O, mati, veje sneg i to me ne raduje više, dospe na kraju sve na isti sled, prošlo je zanavek, severac pustovinom briše i ravno je u nedogled,naviru pahulje, noć slavi svojih pet minuta, vetar ne poznaje ni stid ni sram." (O, mati)
"Psov'o je Braca i krivce i žrtve, puške i vaške i rov prepun blata, rek'o je: ne mož' izbrojati mrtve, jer su se carevi igrali rata. Negde u Braci je paorski koren, i može rata i rata da bude, kad nije paor za soldata stvoren, volije konje i zemlju neg' ljude". (Ratnik paorskog srca)
"Osta ovaj stari kompas u grudima, a po polju nikli zabrani, crne senke što se gnezde u ljudima, nadleću me kao gavrani. Nekada sam putovao po mesecu, kroz vilajet pun hajdučije, a sada me oci ljudske plaše više nego vučije.A mi, a mi smo bili derani, i sve još je vredelo za nas, hej, hej, konji beli nebom terani, kroz san i kroz oblake u kas." (Sevdalinka)
Matija Bećković: Kad sretneš ženu koja plače, priđi joj, to je moja draga!
