Svetski dan poezije prvi put je proglasio Unesko 21. marta 1999. godine, sa ciljem promovisanja čitanja, pisanja, objavljivanja i poučavanja poezije širom sveta.
Prema podacima koje poseduje Nacionalni komitet za proslavu Dana poezije, koji je od devedesetih godina smešten na Floridi, Svetski dan poezije slavio se u drugom obliku još od 1505. godine.
Uglavnom se proslavljao u oktobru, ponekad petog, ali krajem 20. veka slavlje se održavalo 15. oktobra. Međutim, praznik je zapravo do Uneskovog zvaničnog proglašenja naizmenično slavljen u oktobru i novembru. Tradicija obeležavanja održala se do danas u mnogim zemljama.
Povodom ovog dana, iskoristićemo priliku da se podsetimo nekoliko prelepih dela velikih svetskih i domaćih pisaca:
Trenutak za poeziju! Pablo Neruda: Lagano umire onaj koji beži od strasti!
Iskrena pesma (Milan Rakić)
O, sklopi usne, ne govori, ćuti,ostavi misli nek se bujno roje,i reč nek tvoja ničim ne pomuti,bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile mojezabrekću novim, zanosnim zivotom,da zaboravim da smo tu nas dvojepred veličanstvom prirode; a potom,
Kad prođe sve i malaksalo teloponovo padne u obicnu čamu,i život nov i nadahnuće celonečujno, tiho potone u tamu,
Ja ću ti, draga, opet reći tadaotužnu pesmu o ljubavi, kakočeznem i stradam i ljubim te, madau tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćes, bedna zeno, kao vazdaslušati rado ove reči lažne,i zahvalićes Bogu što te sazda,i oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njivakako se spušta nema polutama,ti nećes znati šta u meni biva,da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad meobuzme celog silom koju ima,i svaki živac rastrese i nadme,i osećaji navale ko plima.
Za taj trenutak života i milja,kad zatreperi cela moja snaga,neka te srce moje blagosilja,al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,ostavi dušu nek spokojno sniva,dok kraj nas lišće na drvetu žutii tama pada vrh zaspalih njiva.
Ekstaza (Jovan Dučić)
Ostaće daleko za mnom ovi puti,nestaće i ove suze kud i druge,ja ću nove želje u svom srcu čuti,kao nove laste. U večeri duge,
Prah srebrnih zvezda dok lagano pada,i s cveća se diže svila, kao kose,moja nova ljubav rodiće se tadakao novi listak i nova kap rose.
I kraj druge žene ja ću da se nadam,i da svoje srce rasipam i gubim:I opet misleć' da prvi put stradam,i prvi put želim, i prvi put ljubim.
Duško Radović: Ima jedna mudrost stara, i za sreću treba dara...
Ostajte ovde (Aleksa Šantić)
Ostajte ovde! Sunce tuđeg neba neće vas grijat' k'o što ovo grije,Gorki su tamo zalogaji hleba, gde svoga nema i gde brata nije.Od svoje majke ko će naći bolju?! A majka vaša zemlja vam je ova;Bacite pogled po kršu i polju, svuda su groblja vaših pradedova.
Za ovu zemlju oni behu divi, uzori svetli, što je branit' znaše,U ovoj zemlji ostanite i vi, i za nju dajte vrelo krvi vaše.K'o pusta grana, kad jesenja krila trgnu joj lisje i pokose ledom,Bez vas bi majka domovina bila; A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti, vrat'te se njojzi u naručju sveta;Živite zato da možete mreti, na njenom polju gde vas slava sreta!Ovde vas svako poznaje i voli, a tamo niko poznati vas neće;Bolji su svoji i krševi goli, no cvetna polja kud se tuđin kreće.
Ovde vam svako bratsku ruku steže, u tuđem svetu za vas pelin cveta;Za ove krše sve vas, sve vas veže: Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,Ostajte ovde! Sunce tuđeg neba neće vas grijat' k'o što ovo grije,Gorki su tamo zalogaji hleba, gde svoga nema i gde brata nije.
Igračka vetrova (Tin Ujević)
Pati bez suza, živi bez psovke,i budi mirno nesrećan.Tašte su suze, a jadikovke ublazit' neće gorki san.
Podaj se p'janom vetru života, pa nek te vije bilo kud,pusti ko listak neka te mota u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga veza, za let si dušo, stvorena,Za zemlju nije, za pokoj nije, cvet što nema korena.
Evo ti pesma, ludo jedna: Ljubav iz ugla Đorđa Balaševića!
Moja molitva (Branko Radičević)
Zvezde sjajne, nebo vedro,plodno jošte zemlje nedro,satvoriti ko to može, ako ne ti, večni Bože?
Gore, dole, trave, drva, lava, orla, a i crva,ti satvori, dragi Bože, ko ovako jošte može?
Osim druga ovde svega, mene stvori iz ničega,duhom tvojim ti podu'nu, u mene ka' da dušu sunu.
A u dušu dade žare, dade meni lepe dare,moja duša žarko poji - to su, Bože, dari tvoji.Hvala tebi na to, hvala, o ne pusti da na zalaupotrebim dar ja tvoj, o ne pusti, Bože moj!
Očiju tvojih da nije (Vasko Popa)
Očiju tvojih da nije,ne bi bilo neba u slepom našem stanu.Smeha tvoga da nema,zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali.Slavuja tvojih da nije,vrbe ne bi nikad nežne preko praga prešle.Ruku tvojih da nije,sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo.
Matija Bećković: Kad sretneš ženu koja plače, priđi joj, to je moja draga!
Romansa (Mika Antić)
Nemoj da odeš više u onaj gradgde smo od sebe zaboravili pola.Nikad sa zvezda nije teži padnego na beton kafanskog stola.
U očima sam sve gugutke podavio,pa sam im dugo šaptao smešno opelo.I sve sam svoje osmehe okrvavio.Nije sve belo što liči na belo.
Peroni katkad plaču krišom. Sat i koferi.Svako nekud žuri noćas.Iscepam kartu. Neću da se vratim,za svakim vozom ostaje samoća.
I samo mraka napune se prsti.Ne vredi, sad smo drukčiji, zacelo.Bar ti sve ptice iz očiju pusti,nije sve belo što liči na belo.
Među javom i med snom (Laza Kostić)
Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom?Neumorna pletisanko, što pletivo pleteš tankomeđu javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,šta ti misliš s pletivom?K’o pletilja ona stara,dan što plete,noć opara, među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom!Što se ne daš meni živu razabrati u pletivumeđu javom i med snom!
Zbog jedne divne, crne žene: Pevač otkrio istinu o jednoj od najlepših narodnih pesama!
Nirvana (Vladislav Petković Dis)
Noćas su me pohodili mrtvi. Nova groblja i vekovi stari;Prilazili k meni kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora, sva usahla, bez vala i pene,Mrtav vetar duvao je s gora, trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća mrtvih duša, i san mrtve ruže,Noćas bila sva mrtva proleća: I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni, mrtva ljubav iz sviju vremena,Zaljubljeni, smrću zagrljeni, pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad, svoju senku sve što imađaše,Sve što više javiti se nikad, Nikad neće - k meni dohođaše.Tu su bili umrli oblaci, mrtvo vreme s istorijom dana,Tu su bili poginuli zraci, svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada pogled koji nema ljudsko oko,Bez oblika, bez sreće, bez jada, pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki, padao je na mene i snove,Na budućnost, na prostor daleki, na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi, nova groblja i vekovi stari;Prilazili k meni kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari.
Na Liparu (Đura Jakšić)
Jeste li mi rod, siročići mali?Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?Ili vas je, slabe, progonio svet,Pa dođoste samo da, kad ljude znamo,Da se i mi malo bolje upoznamo,U dvopevu tužnom pevajući set?
Mi smo male, al’ smo znale Da nas neće niko hteti,Niko smeti tako voleti, kao ti - Ćiju ći!
Moje tice lepe, jedini drugari,U novome stanu poznanici stari,Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudiLedenom su zlobom razbijali ljudi,Pa se, mesto srca, uhvatio led.
S belom bulom, sa zumbulom,Šaren-rajem, rajskim majem,Cvećem, mirom, sa leptirom, letimo ti miSrca topiti - Ćiju ći!
Moje tice male, jadni sirotani!Prošli su me davno moji lepi dani.Uvelo je cveće, odbeg'o me maj; A na duši osta, kô skrhana biljka,Il’ kô tužan miris uvelog bosiljka,Jedna teška rana, težak uzdisaj.
Osvojio si me, učinio da pred tobom treperim: Najstarija ljubavna pesma ostaviće vas bez reči!
Pismo majci (Sergej Jesenjin)
Jesi l živa, staričice moja?Sin tvoj živi i pozdrave ti šalje.Nek uveče nad kolibom tvojomOna čudna svetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te čestoZbog mene veoma zabrinutuI da ideš svaki čas na cestuU svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te čestoUvek isto priviđenje muči:Kako su u krčmi finski nožU srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!Od utvare to ti srce zebe.Tako ipak propio se nisamDa bih umro ne videvši tebe.
Kao nekad, i sada sam nežan,I srce mi živi samo snom,Da što pre pobegnem od jadaI vratim se u naš niski dom.
Vratiću se kad u našem vrtuRašire se grane pune cveta.Samo nemoj da u ranu zoruBudiš me ko pre osam leta.
Nemoj budit odsanjane snove,Nek miruje ono čega ne bi:Odveć rano zamoren životom,Samo čemer osećam u sebi.
I ne uči da se molim. Pusti!Nema više vraćanja ka starom.Ti jedina uteha si moja,Svetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te čestoViđaju onako zabrinutu,I ne idi svaki čas na cestuU svom trošnom starinskom kaputu.
Albatros (Šarl Bodler)
Često, šale radi, sa broda mornariLove albatrose, silne ptice mora,Što slede, nehajni saputnici stari,Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Na daske od krova spuste ih sputane.Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,Belim i ogromnim krilima skunjeniMašu k'o veslima na obe im strane.
Maločas prekrasan, a sad smešan, mali,Krilati se putnik bori s okovima;Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,Drugi mu se ruga hromim skokovima.
Pesnik sliči ovom vladaru oblakaŠto se smeje strelcu, protiv nepogoda:Prognan na tle usled ruganja opaka,Džinovska mu krila smetaju da hoda.
Savet Dostojevskog kako da pobediš zlo oko sebe: Odlučuj samo ovako, i moći ćeš da pokoriš ceo svet!
Pesnik moli svoju ljubav (Federiko Garsija Lorka)
Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema,zalud očekujem reč pisanu tvojui mislim s cvetom koji gubi boju,kad živim bez sebe, bolje da te nemam.
Uzdah je besmrtan. Stena, mira puna,ne poznaje senu nit se od nje krije.Srcu unutrašnjost od potrebe nijeonaj med smrznuti što ga toči luna.
No, ja to istrpeh. Razderah vene za te,a tigar i golub u tvom su strukuod bola ujeda i ljiljani pate.
Stoga rečima ispuni moju ludu muku,ili me pusti da živim u tišini,u noći moje duše večnoj pomrčini.
Spavač u dolini (Artur Rembo)
Kroz kotlinu ludo rečica šumoriVešajući zeljem srebrnaste trake.Užareno sunce već zori na gori,A u malom dolu leskaju se zrake.
Leži mladi ratnik sred kuštravih trava,Oko gole glave pesma vlati šušti.Otvorenih usta, bled ispružen spava.Po njegovom licu svetlost neba pljušti.
Spava. Obris nogu perunika skriva.K'o bolesno čedo tu nasmešen sniva.O, zagrli ga, zemljo, tako mu je zima!
Iris zalud nos mu draži mirisima,On ukočen leži s rukom na grudima,Gde dve rujne rane s desne strane ima.
Surova istina! Čarls Bukovski još pre 30 godina otkrio: Kako uništavamo svoj život!
Zauvek (Johan Volfgang Gete)
Sve što čoveku od sreće prianjauz ljudski život, božanskim imenom zvavernosti sklad, što ne zna kolebanja,i prijateljstvo, što bez sumnje cva,luč, što mudraca put vrlih misli proganja,a pesniku slikama lepim sja,baš sve sam to u svoje najlepše časeotkrio u njoj i našao za se.
Nemir (Oskar Davičo)
Skoro će doći, skoro će proći, skoro će prestati, skoro će stati.Skoro će bednom, skoro će žednom,dovoljno vode dati.
Skoro će biti svi ljudi siti, skoro će, skoro će ljudi imati kuće,zaklon od tuče, od kiše i od studi.Skoro će nestati, skoro će prestati da se od straha ludi,skoro će biti sve što ću sniti, sve što mi želja zažudi.
O, tada će, tada će svud biti palače,svud biće kikota, smeha,sanjaće, pevaće ljubav i prolećes cvrkutom ispod streha.
Tekst Mome Kapora koji će vam naterati suze na oči: Imati i nemati!
