Kroz psihoanalitički metod, Frojd je došao do toga da su različiti oblici ljubavi koje je posmatrao povezani jedni sa drugima i da dele zajedničke koren u iskustvima iz detinjstva. U tome su mu posebno bila od koristi zapažanja o ljubavi koja je dobio kroz analizu transfera (prenosa osećanja sa značajnih osoba iz detinjstva na terapeuta). Iako su Frojdova zapažanja o prirodi i genezi ljubavi bila revolucionarna, on nije napravio opsežnu i sveobuhvatnu teoriju o ljubavi. Zapravo, možemo reći da je Frojd kreirao tri različite teorije o ljubavi.
Frojdova prva teorija o ljubavi je sadržana u “Tri eseja o o teoriji seksualnosti” (Freud, 1905) i u dva kasnija članka (Freud, 1910, 1912). To je poznata teorija o ljubavi kao ponovnom nalaženju, koja je možda najveći Frojdov doprinos razumevanju ljubavi. Prema tom gledištu, ljubav je akt ponovnog nalaženja zato što voljena osoba nesvesno predstavlja edipalnog roditelja. Ljubavi je inherentno svojstveno da je konfliktna jer ona mora evocirati predstavu roditelja kako bi generisala strast, ali ta povezanost mora ostati nesvesna da ne bi seksualnost bila inhibirana tabuom incesta. Srećna ljubav evocira predstavu roditelja bez okidanja tabua incesta.
Ovde bismo mogli postaviti pitanje zašto bi ljubav bila ponavljanje edipalne vezanosti za roditelja suprotnog pola ako je edipov kompleks razrešen.
Međutim, to ne umanjuje značaj Frojdovih zapažanja da ljubav često jeste ponavljanje ranijih odnosa sa objektima u novim vezama. Ljudi nesvesno traže i nalaze partnere koji po nekim osobenostima (makar u njihovom doživljaju) imaju sličnost sa njihovim roditeljem suprotnog pola (ali često i istog pola). Nalaze u partnerima tate ili mame. Uglavnom iza takvih izbora stoji potreba da se ponovi slična vrsta odnosa kako bi se, kako kažu geštaltisti, „dovršili nedovršeni poslovi“ i našlo bolje rešenje, ispravilo nešto što je nedostajalo. Međutim, kod ponavljanja odnosa sa roditeljem koji je bio povređujući, novi odnos, umesto popravljanja, bude replika povrede.
Druga Frojdova teorija ljubavi je sadržana u članku "O narcizmu" (Freud, 1914). Ranijoj ideji da je ljubav ponovno nalaženje edipalnog roditelja Frojd je dodao da voljena osoba, takođe, može predstavljati idealizovani aspekt sebe (selfa). Takva ljubav restaurira stanje savršenosti spajanjem voljenog bića sa idealnim selfom osobe. Kao što je to lepo izrazio Milan Rakić u „Iskrenoj pesmi“: „…Ti neceš znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama…“. Izvor zaljubljenosti je često naše viđenje idealnog sebe u drugome. On ima ono što bismo mi želeli da budemo.
Bergman (Bergmann, 1980) je pronašao treću Frojdovu teoriju o ljubavi ugrađenu u tekstu "Instikti i njihove promene" (Freud 1915). U tom članku, Frojd je definisao ljubav kao "stav ega" (tj. Selfa), koji je određen ulogom voljenog bića u zadovoljavanju svih potreba osobe, ne samo seksualnih. To je mnogo kompleksnije viđenje ljubavi od prethodnih teorijskih pogleda. Ono se više odnosi na trajnu ljubav nego na zaljubljivanje. Frojdova treća teorija sugeriše da je zreli ego preduslov za ljubav, jer kreiranje ljubavnog stava zahteva integraciju višestrukih impulsa i afekata, uključujući i neprijateljske afekte (sugeriše neophodnost razvijenosti prethodnih sposobnosti o kojima smo govorili-tolerancije na ambivalenciju, na frustraciju, integrativne funkcije ega…).
Pre doprinosa koje su dali ego psiholozi, Frojd je video tu sposobnost kao prirodni sled instiktualnog razvoja i zato je smatrao genitalnost kao preduslov za ljubav. U trećoj teoriji ljubavi Frojd počinje da posmatra ljubav kao emociju, a ne kao sublimaciju instikta. Tako objekt ljubavi postaje jedinstven, a ne lako zamenjiv kao objekt nagona. Kao posledica toga dolazi Frojdov zaključak da je ljubav više od instikta, da je totalni ego uključen u voljenje svojih objekata. Iako u ljubavi može biti ponavljanja odnosa sa roditeljima, ili viđenja idealnog sebe u voljenoj osobi, to nije sve. Može postojati i realan odnos sa osobom koju volimo, koji nije samo prenos osećanja sa roditelja ili projekcija idealnog sebe.
U članku "O Intrapsihičkoj funkciji zaljubljivanja", Bergman demonstrira kako su Frojdove ideje o ljubavi modelirane na njegovoj topografskoj teoriji snova. Ljubav je transfer libida sa figura iz detinjstva na neku figuru u sadašnjosti, okinut kada sadašnja figura evocira nesvesnu predstavu primarnog objekta ljubavi. Kada se te dve predstave spoje-kondenzuju, ljubav se pojavljuje kao i manifestni sadržaj sna. Nažalost, ljubav se može i rasprsnuti u vazduhu kao “san letnje noći” nakon buđenja. Nije čudo što je Frojd bio pesimističan u vezi sa romantičnom ljubavlju. Sa topografskog stanovišta, ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude doživljeno kao realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti.
