Jedna od najznačajnijih pesnika romantizma bio je čuveni Branko Radičević, a iako je živeo svega 29 godina, uspeo je iz sebe da ostavi večna dela. Svoje pesme je pisao na čistom narodnom jeziku, a stihovi koji su izašli iz njegovog pera postali su večni. Međutim, neverovatna ljubavna priča Radičevića ostavila je veliki pečat na njegov život.
Rođen kao Aleskije Radičević 1824. godine u Slavonskom Brodu. Njegov otac, Teodor Radičević je bio činovnik koji se bavio prevođenjem književnih dela sa nemačkoj jezika, a jedan od njegovih najznačajnijih prevoda bila je drama „Viljem Tel“, nemačkog pesnika, dramaturga, filozofa i istoričara Fridrih Šilera.
Brankova majka Ruža Radičević je bila ćerka bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Teodor i Ruža su imali još dvoje dece, sina Stevana i ćerku Amaliju koja je preminula kada je imala dve godine.
Porodica se zbog očevog posla 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke škole. Godine 1836. upisao je Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, gde je završio šest razreda latinske škole. Sedmi i osmi razred Gimnazije završio je u Temišvaru, gde mu je otac dobio premeštaj 1841. godine. Dve godine posle upisao je studije prava u Beču. Nakon tri godine je odustao od fakulteta, a 1849. godine, kada je saznao da boluje od tuberkuloze, upisao je medicinu kako bi našao lek za ovu bolest, od koje su preminuli mnogi članovi njegove familije.
Pre nego što je izašla njegova prva zbirka pesama promenio je ime Aleksije u Branko Radičević.
Napisao je 54 lirske i sedam epskih pesama, te dva odlomka epskih pesama, 28 pisama i jedan odgovor na kritiku.
Bio je sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom "Pesme" napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija).
Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva.
Njegovo najpoznatije delo je pesma „Đački rastanak“ u kojoj je opevao Stražilovo, Frušku goru, te bezbrižne đačke dane koje je proveo u Sremskim Karlovcima. U njoj se ogleda i ideja jugoslovenstva, a napisana je na narodnom jeziku kako bi bila bliža čitaocima svih staleža. Među njegovim najlepšim i najpoznatijim pesmama je i poema „Kad mlidija` umreti“ koja je objavljena nakon pesnikove smrti, a koja opisuje njegov predosećaj skorog kraja.
Večna ljubav prema ćerki Vuka Karadžića
Intenzivno se družio sa porodicom Vuka Stefanovića Karadžića. Tokom jednog od tih druženja upoznao je Vukovu ćerku Vilheminu Minu Karadžić, bio je 4 godine stariji od nje.
Minku, kako ju je Vuk odmilja oslovljavao, krasili su dobro obrazovanje, vaspitanje i mnogi talenti. Bavila se slikanjem, muzikom i književnošću, prevodila i pisala pesme, odlično je znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji, nemački jezik.
– Pored mnogih talenata, krasila ju je i izuzetna lepota, baš kao što je i Branko bio lep, ali ne na sladunjav način – zabeležio je sremskokarlovački književnik Nenad Grujičić u svojoj knjizi “Branko, pesnik mladosti.”
Grujičić nastavlja precizan opis Brankove spoljašnjosti: bio je snažna momčina, pun života, energičan, kuražan, neobično radoznao, ponekad raspojasan, devojkama mio i obrazovan, voleo je da pliva i sunča se, te je i druge nagonio da vežbaju s njim gimnastiku.
O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”.
U svojim sećanjima Mina otkriva kako je na Badnji dan 1849. godine nastala ova Brankova pesma, koju je vek i po docnije, svojim neponovljivim glasom u večne hitove uvrstio Zdravko Čolić.
Mina je zapisala:
“Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu – spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: “Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…”
Brankovu pesmu Mina je oduševljeno i nežno prokomentarisala rečima da su ti stihovi “mirisav jutarnji cvijetak”, a na drugom mestu za pesnika kaže da je “đenije”. I iz Brankovih pisama Đuri Daničiću 1848. godine razaznaje se da pesniku nije na srce lako pala vest da se Vuk sprema u Trst i da će s njim putovati Mina i ruski lekar Ognjev, koji je više po volji bio ocu nego njegovoj kćeri.
“Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio, može biti dušu, ali telo…” vajkao se mladi pesnik.
Branko je imao samo 25 godina kada je posvetio pesmu dvadesetjednogodišnjoj Mini. Kao siromašni student na beznadežnom lečenju od tuberkuloze u Beču, imao je još toliko snage i pesničkog poleta da Minu “izdigne” među zvezde u pesmi.
Pojedini istoričari književnosti i Brankovi biografi tvrde da je pesnik godinama gajio velike simpatije i ljubav prema Vukovoj kćerci, ali da nije želeo da joj to prizna, što iz prevelikog respekta prema njenom ocu, što zbog svoje opake i u to vreme neizlečive tuberkuloze, koja je počela da skrnavi njegovo telo i duh, nekako baš u vreme poznanstva sa Minom. Mladi pesnik preminuo je u svojoj 29-oj godini i time se priča o ovoj romantičarskoj ljubavi završava.
Posle njegove smrti 18. juna 1853. godine u Beču, nastupila je tišina o Branku, koja je trajala 24 godine. Tek 1877. godine, na poziv Stevana V. Popovića, urednika ilustrovanog kalendara “Orao”, Mina je napisala svoje uspomene koje su otvorile prve stranice memoarske literature o Branku. U njima je isticala “neobični duh i bogato srce Brankovo”, ali se detaljno posvetila i opisu njegovog izgleda. Iz njenih zapisa saznaje se da je bio nešto viši od srednjega rasta, tela vitkog, a držanja ponositog. Na žilavom, leti i zimi “razgolitanom vratu sjeđaše glava divna kroja”, oči su mu imale neobičan sjaj, a zubi zdravi i neobično beli. Kosa gusta, otvorenomrka i duga, padala mu je do ramena.
Nije samo Branko Radičević imao nesrećnu sudbinu. Njegova nesuđena draga, Vilhelmina – Mina bila je sedmo od ukupno trinaestoro dece Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge, Nemice Ane Marije Kraus. Samo Mina i njen brat Dimitrije nadživeli su svog oca, dok su ostala deca preminula kao mala ili vrlo mlada.
U 30. godini u Beogradu udala se za bratanca kneginje Ljubice, profesora Beogradskog liceja Aleksu Vukomanovića, čije će prezime, uz očevo, nositi do kraja života. Godinu posle venčanja, rodila je sina Janka, veliku radost Vukovu, ali suprug joj ubrzo umire. Bežeći od tuge, vratila se sa sinom u Beč, gde joj samo nekoliko godina kasnije umiru roditelji, a potom i brat. Najveću tugu Mina je doživela 1878. godine: njen sin Janko, koji se školovao u Rusiji i bio dobrovoljac u rusko-turskom ratu, umro je na Kavkazu. Mininom smrću 1894. ugašena je loza Vuka Karadžića.
Brankova smrt
Pesnik je preminuo 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, a u momentu njegove smrti negovala ga je Ana Kraus, supruga Vuka Karadžića. Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu nije održavan i negovan.
Njegov kult je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Njegova želja je bila da bude sahranjen na Stražilovu, a nakon nekoliko neuspelih pokušaja "Srpska omladina" mu je 1883. godine ispunila tu želju.
A na Brankovoj večnoj kući je napisno:
„Mnogo hteo, mnogo započeo, Čas umrli, njega je omeo!“
(Stil / Biografija.org / Novosti / Opanak)
